Sud je tražio ravnotežu

Mislim da se bez ikakve patetike može reći da je odluka Međunarodnog suda pravde od 26. februara istorijski događaj. Sasvim je sigurno da će se ta odluka dugo komentarisati – i da će biti različitih komentara. 
Odlukom u sporu BiH protiv Srbije okončana je izuzetna serija sporova koje je naša zemlja imala pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Od devedesetih godina do danas, SRJ (potom SCG, te Srbija) imala je istovremeno više sporova pred MSP nego ikada ijedna država u istoriji. Sporovi su bili izuzetni i po svojoj težini, jer se u svim tim sporovima (sa BiH, sa Hrvatskom i sa NATO zemljama) radilo o tome da li je izvršen genocid, najteži od svi mogućih krivičnih dela. Ulozi su bili dramatično veliki, pa je sa stanovišta pravnog zastupnika teško zamisliti veći izazov. 

Sporovi su započeli tužbom BiH protiv SRJ podnetom 1993. godine. Iste godine, BiH je pred UN najavila i tužbu protiv Velike Britanije zbog pomaganja u vršenju genocida. Velika Britanija je tada insistirala na embargu oružja, a oni koji su u ime BiH najavili tužbu smatrali su da se time samo zamrzava oružana nadmoć srpske strane, čime se pomaže genocid. Ova tužba ipak nije podneta. O predmetima pred MSP dugo nisam znao ništa više od običnog čitaoca novina. Posle 5. oktobra 2000. imao sam kontakte s ljudima koji su postali nosioci državnih funkcija. Bilo je razgovora o mojoj eventualnoj ulozi u svemu tome, i prihvatio sam ono što mi je stručno bio najveći izazov, a to su sporovi pred MSP. Nekoliko meseci sam ih proučavao, da bih januara 2001. bio imenovan za agenta SRJ pred MSP.

Najteži od zatečenih predmeta bio je upravo predmet sa BiH. Bila je reč o tome da li će Srbija postati prva država u istoriji koja će biti proglašena odgovornom za genocid. Pominjao se i odštetni zahtev od nekoliko stotina milijardi dolara, a to je suma koja bi uticala na budućnost – ili bi uskratila budućnost – generacijama. Spor je već bio u zreloj fazi. Sud je još 1996. godine odbacio prigovor nenadležnosti koji je tada podnela SRJ. Očekivalo se zakazivanje konačne rasprave o meritumu spora, za što SRJ nije bila spremna. Tada sam – zajedno sa saradnicima – pokušao da stvari preokrenemo na proceduralnim pitanjima, ili da makar dobijemo vreme da se pokuša mirno rešenje i vreme za pripreme za meritum. Podneli smo dva pravna sredstva od kojih je jedno (Revizija) bilo korišćeno svega jednom u istoriji MSP, dok je drugo (Inicijativa za ponovno ispitivanje nadležnosti po službenoj dužnosti) oblikovano u ovom sporu i nije nikada korišćeno. Istovremeno s podnošenjem ovih pravnih sredstava inicirao sam formiranje grupe za pripremu merituma spora – grupu mladih ljudi je tada vodio Ivan Janković – koja je nastavila rad kada je dužnost agenta preuzeo profesor Stojanović. Kada sam 2001. godine preuzeo vođenje sporova bilo je signala da bi godinu dana možda bilo dovoljno da se svi sporovi reše diplomatskim putem, ali pokušaji nisu urodili plodom. Postupak po Reviziji je bio složen, ali nije doneo uspeha – sem što smo dobili više vremena i što je stvorena bolja klima. Nakon odluka NATO-a znatno su porasle šanse da podneta Inicijativa ne bude samo sredstvo za dobijanje vremena za pripremu merituma spora, već i realna osnova da se Sud proglasi nenadležnim. Do usmene rasprave o meritumu spora došlo je u proleće 2006, dakle pet godina posle podnošenja Revizije i Inicijative. O Inicijativi se raspravljalo zajedno s raspravom o meritumu spora.

Eto toliko o istoriji, a sada nešto i o ishodu spora. Mislim da su veoma težak zadatak imali ne samo zastupnici jedne i druge strane, već i Sud. Mnoga su pitanja bila negde na ivici između jednog ili drugog odgovora – i to se svakako odnosi i na pitanje nadležnosti. Ne bi bilo ni lako ni prirodno da se sva pitanja prelome na istu stranu. Mislim da je Sud tražio neku ravnotežu. Inicijativa koja se odnosila na pitanje nadležnosti je na kraju odbačena većinom glasova. Značajno je da većina koja je prihvatila nadležnost zapravo nije odbacila prigovore protiv nadležnosti, već je umesto toga rekla da se ovo pitanje ne može ponovo otvoriti, jer je presuđeno 1996. godine. Petoro sudija (koji su ostali u manjini) smatrali su da odluka iz 1996. ne sprečava da se argumenti izneti u Inicijativi razmotre. To da naši argumenti u pogledu nadležnosti zapravo nisu opovrgnuti jeste od velikog značaja zbog spora s Hrvatskom.

Ono što je najvažnije, Sud je nedvosmisleno odbio da Srbiju proglasi krivom za genocid. Član III Konvencije o genocidu predviđa više oblika dela genocida koji su kažnjivi. Srbija je bila optužena za vršenje genocida, za učešće u zaveri da se izvrši genocid i za saučesništvo u genocidu. Odlučeno je da Srbija nije izvršila genocid  (dva glasa protiv), da Srbija nije učestvovala u zaveri za vršenje genocida (dva glasa protiv), te da Srbija nije bila saučesnica genocida (četiri glasa protiv). Odlučeno je – što je takođe veoma važno – da "ne bi bilo prikladno" da Srbija plaća novčanu nadoknadu. BiH je bila najavila zahtev za naknadu štete, agenti BiH su najavljivali iznos nadoknade (pominjala se čak i suma od 300 milijardi dolara), bilo je očekivanja da će o tom pitanju Sud odlučiti u nekom naknadnom postupku, ali je i to već sad prelomljeno.

Konvencija o genocidu inače sadrži i neke odredbe koje ne govore o tome šta je genocid i šta se ne sme činiti, već određuju šta države treba da čine povodom genocida. Kršenje ovih obaveza ne predstavlja genocid, ali predstavlja kršenje Konvencije o genocidu. Sud je našao da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu time što nije preduzela korake da spreči genocid u Srebrenici i time što nije u punoj meri sarađivala u pogledu kažnjavanja (odluka tu izričito pominje neizručivanje Ratka Mladića).

Ostaje pitanje gde smo sada. Srbija se oslobodila nekih zaista dramatičnih pretnji. Istovremeno, utvrđeno je da je u Srebrenici izvršen genocid. Utvrđena su i mnoga druga teška dela i ogromne ljudske patnje koje nisu, međutim, kvalifikovane kao genocid. Sud je utvrdio i to da postoje i mnoge neosnovane tvrdnje u vezi s ratnim događajima u BiH. Mislim da bi ova presuda mogla da označi kraj perioda sukobljavanja i početak suočavanja s činjenicama. To nikome neće biti lako, ali je sada moguće. Postaje moguće i to da Skupština Srbije i srpski državnici povodom Srebrenice kažu tačno to što procene da ljudski treba reći, jer više ne treba razmišljati o tome kako bi neka izjava uticala na spor u kojem se vodila pravna bitka oko nekih bukvalno vitalnih interesa Srbije i građana Srbije. 

Na kraju, da kažem još dve stvari. Prvo, iako ništa nije sasvim predvidljivo, ali najverovatnije je da nakon odluke od 26. februara neće doći do nastavka spora sa Hrvatskom. I drugo, u sporu sa BiH pojavio se i prekalio jedan tim izuzetno talentovanih mladih pravnika za koje verujem da će se uspešno nositi i sa budućim izazovima.

Profesor međunarodnog prava