Majko Indijo, dodirujem ti stopala

Moj prvi kontakt sa Indijom desio se u doba pre interneta, preko internacionalnog kluba za dopisivanje iz Irske gde sam upoznala mladića iz Ahmedabada koji se zvao Šašank Kothari. On je bio prva osoba sa kojim sam ikada raspravljala o đainizmu, prastaroj religiji koju simbolizuje kukasti krst, te o prednostima demokratije nad drugim društveno političkim sistemima. Druženje je trajalo dve godine, sve dok Šašank nije postao lekar, oženio lepu Nimišu i objasnio da se tu zbog njene posesivnosti naše druženje završava.

Malo kasnije sam počela da posećujem indijski hram u Beogradu, gde sam upoznala Bakte, naše ljude koji su prihvatili hinduizam. Jeli su samo vegetarijanska jela, nosili narandžaste toge i skoreno blato iz Ganga na čelu, a dane su provodili izgovarajući mantre ili molitve stotinu i dvadeset osam puta. Kada ih sretnete, pozdraviće vas sa rečima Hare Krišna i nakloniti vam se sa sklopljenim rukama. Moj otac se, naravno, jako ljutio i plašio da ne zalutam u neku opasnu versku sektu. Međutim, mene hinduizam nije zanimao da bih ga prihvatila, a Bagavad Gitu sam pročitala iz obične mladalačke ljubopitljivosti.

Od tada se desila globalizacija i raseljavanje moje šire i uže porodice po belom svetu. Onda je moja mlađa sestra upoznala jednog mladog inženjera iz Indije na fakultetu u Konektikatu, za koga je odlučila da se uda. Naravno, mama i ja smo pozvane u Nju Delhi na tradicionalno indijsko venčanje i mladićeva porodica nas je čak zamolila da pošaljemo sve potrebne podatke kako bi nam se po meri i u omiljenoj boji sašio sari. Let preko Helsinkija nije mnogo ni koštao, jedino je mama pomalo gunđala što je « po stare dane povlačimo do severnog pola ».

Na aerodromu Indira Gandi nas je dočekao tek postavljen ćilim, ogromna statua Budine glave i skulpture ruku u pokretima meditacije. Kada smo se sa aerodroma uputili do hotela, ono što smo prvo zapazili jesu mnogobrojna gradilišta i goveda. Na ulicama se vide krave koje ližu semafor, krave kako polako hodaju među automobilima i kojima moraš da trubiš da se sklone, ili bikovi koji mirno stoje i čekaju da pređu na drugu stranu. Sva ta goveda su najčešće veoma mršava, jer ih siromašniji seljaci jednostavno oteraju kada ostare i prestanu da oru ili daju mleko. « U stvari, Indija je predivna zemlja, pod uslovom da se navikneš da ne obraćaš pažnju na siromaštvo i prosjake », rekla je moja sestra, nadahnuta američkim kapitalizmom. Iako je Indija ušla u dvadeset i prvi vek kao svetska sila, pretvorivši se u jedno nepregledno gradilište, još uvek nije uspela da iskoreni bedu.

Veliki broj Indijaca i dalje živi u raštrkanim zaseocima i vrši nuždu na njivama, zbog čega je zemlja zagađena i voda mora da se prokuva pre nego što se koristi za piće. Država je počela da finansira projekat izgradnje poljskih toaleta nadajući se da će time rešiti problem, ali oni najčešće propadaju jer ih izgrađuju i održavaju dve različite kaste, koje je teško koordinirati. Zvuči neverovatno da se kastinski sistem još uvek održao u jednoj demokratskoj državi.

Kada smo stigli u Vasant Kundž, kvart gde su živeli zetovi roditelji, oni su nas primili otprilike onako kako se i kod nas primaju gosti – kao da se oduvek poznajemo. Veoma su se trudili da nas dobro ugoste i da nam hrana ne bude previše ljuta, kako su to oni navikli. Mnogi Indijci su vegetarijanci, tako da umesto mesa prave ćufte od mlevenog sočiva, leblebija ili sličnog suvog povrća bogatog proteinima od kojega su prethodno napravili brašno. Neki mogu da jedu jaretinu, piletinu ili ribu, dok se govedina ne može ni zamisliti. Od slatkiša sam jedino uspela da identifikujem neku vrstu sutlijaša, a sve ostalo je ličilo na raznobojne mekane karamele koje su verovatno bile napravljene od šargarepe, bundeve ili tako nečega.

Kada smo upoznali najstarijeg člana porodice budućeg zeta, koji je imao preko devedeset godina, saznali smo da se u Indiji poštovanje iskazuje dodirivanjem stopala. Moja sestra se pomalo ljutnula i rekla da joj ne pada na pamet da dodiruje stopala nepoznatim ljudima, kada već ni sopstvenim roditeljima nije iskazivala poštovanje na takav način. Rekla je da je baš zato odabrala da živi u Americi, jer tamo ljudi nemaju nikakve običaje i ne opterećuju se sličnim glupostima. Ja sam mislila da donose pite i kolače kada se neki novi komšija doseli u njihovu zgradu, ali toga ima samo u filmovima. Možda je baš u tome njihov genije – nedostatak bilo kakve istorije i pogled u budućnost.

Onda sam ja tom najstarijem članu porodice poljubila ruku i objasnila da se tako u našoj zemlji iskazuje visoko poštovanje.

Naravno, jedva smo čekali da odemo i razgledamo stari deo Delhija, pijace sa začinima, kožnom galanterijom i pamučnim haljinama, a ako nam se posreći, možda ćemo negde videti i ponekog fakira na dušeku od eksera ili hipnotizere zmija. Nažalost, policija je toga dana ubila dvojicu ljudi u kvartu Čandni Čok je jer je sumnjala da su pripremali atentat, a budući zet je objasnio da je Delhi ionako ogroman i da nećemo stići da odemo do tamo i da se vratimo pre mraka. Onda se izvinio i odveo nas u šoping u jedan moderni tržni centar, gde se mogla kupiti Diorova i Versaćijeva moda, ali baš ništa indijsko.

Tu ni kafa nije bila domaća, nego se služio italijanski espreso i čokoladni kolači kao u američkim filmovima. Izgleda da se baš trudio da nam pokaže luksuzna mesta, sve dok mu ja nisam rekla da nisam prešla polovinu zemljine kugle kako bih razgledala butike koje imam i u Evropi, kao i na bilo kojem međunarodnom aerodromu. Tek nas je tada odveo na neku vrstu vašara, u Dilli Haat, gde su se mogli kupiti domaći proizvodi, kožne torbe i špicaste papuče kakve nosi duh iz Aladinove lampe, ručno izatkani pamučni ćilimi i srebrni privesci sa poludragim kamenjem. Tu sam kupila možda najlepšu bižuteriju koju posedujem, srebrni privezak sa ahatom u obliku suze, jedinim kamenom koji svetli u mraku i koji ne gori u paklu.

U Starom veku je postojalo sedam svetskih čuda, od kojih su preživele samo egipatske piramide. Zbog toga je prošle godine organizovano glasanje preko interneta kako bi se izabralo novih sedam svetskih čuda, a među predlozima su se nalazili Tadž Mahal i naš Lepenski Vir. Tadž Mahal se nalazi u Agri, na dvesta kilometara od Delhija, u pokrajini Utar Pradeš. Izgradio ga je mongolski šah Džahan kako bi u njemu sahranio svoju voljenu suprugu Mumtaz, lepu Perzijanku koja mu je podarila četrnaestoro dece i umrla na poslednjem porođaju.

Mauzolej je sagrađen od indijskog mermera koji propušta svetlost i u noćima punog meseca sam od sebe sjaji, toliko da su me zabolele oči od sunčanih zraka koji su se odbijali o mermer iako je dan bio pomalo tmuran. Oko mauzoleja se nalaze četiri tornja visoka dve stotine četrdeset i tri stope, nagnuta oko tri metra prema spoljnoj strani tako da se u slučaju zemljotresa ne sruše na mauzolej, što se golim okom ne može videti. U mermer je uklesano drago i poludrago kamenje, uz neizbežni ahat koji sjaji u mraku, dok je na glavnoj kapiji kaligrafski ispisana sura Jasin iz Kurana, koja se uglavnom « uči » ili čita za mrtve.

U Tadž Mahalu je sve savršeno simetrično, osim grobnice samog šaha Džahana. Naime, kada ga je sa vlasti svrgnuo sin, proveo je poslednje dane života u tamnici gledajući odraz grobnice svoje voljene žene na najsjajnijem dijamantu na svetu, čuvenom Koh-i-noor, koji je nekako prokrijumčario sa sobom i koji danas pripada britanskoj kraljevskoj porodici.

Kada je šah Džahan preselio na onaj svet, u Tadž Mahal ga je prokrijumčarila kćerka i sahranila pored voljene Mumtaz, iako je on nameravao da sagradi identičnu grobnicu od crnog mermera sa druge strane reke. Danas se od nje mogu videti samo postavljeni temelji. Kada čovek uđe u grobnicu, bosonog i u tišini, ne može a da se ne pomoli za dušu zaljubljenog šaha i njegove voljene supruge, do te mere je priča dirljiva.

Od Delhija do Agre ima samo dve stotine kilometara, ali smo se mi vozili pet sati u jednom i šest u drugom pravcu. Ne samo da kola moraju da izbegavaju goveda, nego su tu i prastare rikše u kojima se vozi i po dvanaestoro odjednom, kao i motore na kojima se vozi po cela porodica sa decom u sendviču, a tu su i prosjaci koji neumorno kucaju na prozore i pokušavaju da vam prodaju suvenire. Iako smo želeli da im udelimo po neku rupiju, zet nas je zamolio da to izbegavamo jer će odmah doleteti dvadeset drugih prosjaka i blokirati nam prolaz. U Indiji vam ništa ne vredi imati moderna i nova kola.

Posetili smo i indijske hramove koji su se nalazili pored muzeja Baba Nagpal, gde smo videli statuu majmuna Hanumana, velikog ratnika i gramatičara, kao i hram čiji je zaštitni znak bio Davidova zvezda. Porodica našeg budućeg zeta poštuje slona Ganeša, sina Šive i Parvati, koji je u stvari božanstvo sreće i koji otklanja prepreke. Hinduizam broji veliki broj božanstava, ali su najvažniji stvoritelj Brama, održavatelj Višnu i rušitelj Šiva. Sva ostala božanstva potiču od njih.

Indijci vole da nazivaju svoju zemlju majkom Indijom, jer smatraju da je njena prastara kultura izvor za sve ostale. Tako sam na putu za aerodrom videla zgradu na čijoj fasadi su bili uklesani kukasti krstovi i šestokrake zvezde. Iako me je takav sinkretizam začudio, setila sam se da u Indiji ti simboli nemaju isto značenje kao u zapadnom svetu.

Međutim, ni Indija više nije ono što je bila u vreme Sandokana i tradicije se polako gube. Očekivala sam da negde vidim rikše koje vuče posluga sa prljavo belim turbanima i hipnotizere zmija, ali ništa od toga. Čak ni Siki više nisu kao nekada jer neki od njih nose fluorescentno zelene turbane umesto belih, plavih ili crnih, kako je to već po propisima. Mnogi se čak i šišaju – što je za njih svetogrđe – a više niko ne nosi bodež oko pojasa.

U današnje vreme dakle više ništa nije sveto, zaključila sam, čekajući da poletim za Helsinki.