Madlena Cepter, najveća savremena srpska dobrotvorka

Madlena Cepter prva je laureatkinja novouspostavljene nagrade Ministarstva kulture Republike Srbije „Zlatni venac”. Komisija u sastavu akademici Svetlana Velmar Janković i Vladimir Veličković, arhitekta Brana Mitrović, reditelj Goran Paskaljević i glumica Nataša Ninković jednoglasno je donela odluku da se od pristiglih predloga nagrada dodeli Madleni Cepter za njen dugogodišnji mecenarski i donatorski doprinos razvoju srpske kulture. Dodeljivanje ovog visokog priznanja koincidira sa objavljivanjem Monografije u kojoj Madlena Cepter ispisuje autobiografiju, biografiju kompanije Cepter i presek dosadašnjeg zadužbinarskog, baštinarskog i humanitarnog učinka.

„Monografija je plod želje da o nekim ljudima, događajima, mestima i ličnim preferencijama ostavim pisani trag. Možda je to i pokušaj da na svoj način odgovorim na ona pitanja koja nam okolina, svih ovih godina, na svim kontinentima gde postoji Kompanija Cepter, najčešće postavlja: ko smo mi? Ponekad, ko sam ja?” – objašnjava autorka.

Ko je Madlena Cepter?

KORENI

Saga, u prvom licu, omogućuje čitaocu da pronikne u motive ličnosti koja delom i insistiranjem na vrhunskim vrednostima, u vremenu kada se vrednostima ne poklanja previše pažnje, ostavlja neizbrisiv trag u obliku duhovnih i materijalnih zadužbina, dobročinstava i donacija, svesna da bi „za sve što se zaradi trebalo dati protivvrednost”. Vraćajući se korenima, sačuvala je posebno mesto u srcu za majku Divnu, jedno od sedmoro dece iz ugledne, građanske, vojvođanske porodice, ličnost kojoj duguje temelje sopstvene etike i estetike. Po majci Srpkinja iz Banata, po ocu Slovenka, autorka ispisuje uzbudljive stranice o detinjstvu u posleratnom Beogradu, osvetljavajući posebnim svetiljkama neke markantne pretke: ujaka Mišu, iz đačke klupe odvedenog na Sremski front, ujaka Đorđa, povratnika iz nemačkog zarobljeništva, baku, stamenu ženu, ljubiteljku epske poezije, osobu koja je porodicu držala na okupu, tetku Lepu koja je njoj, jedinici, posvetila život. Majčin modni salon, pored Markove crkve, predstavljao je za devojčicu rođenu posle Drugog svetskog rata svet u kome ona postaje svedok uništenja srpske građanske klase. „Izbegavši sudbinu logoraša u Dahau, otac se obreo u Srbiji gde je stekao porodicu. Ekspert u profesiji, inženjer, zaposlen u inostranim firmama, ljubitelj francuske kulture, elegantnih odela i panama šešira, fudbalskog kluba Crvena zvezda i tenisa”, naučio je svoju dobro vaspitanu kćerku kako se, „'sa osmehom svetskog čoveka, prevazilaze nedaće socrealističke realnosti”. Razvodom roditelja dobila je dve porodice. Privatni biznis bio je prirodno okruženje u obe. Takvom poreklu duguje dvostruki kulturni identitet Srpkinje i Slovenke: „spregu slovenačkog pragmatizma i srpske, slobodarske tradicije”, oličen u njenom francuskom imenu koje „kao da je nagoveštavalo logiku stremljenja izvan lokalnog miljea i identifikaciju sa svetskim, a pre svega galskim”. Pripadajući dvema slikama iste duhovnosti, pravoslavnoj i katoličkoj, ustanovila je u ranoj mladosti da „boga nosiš u sebi, bez obzira na to kojoj veri pripadaš”.

Klasična literatura usmerava je ka studijama književnosti: i obrazovanje je zaslužno što je osnivač i darodavac dveju književnih nagrada: Evropske literarne nagrade Madlena Cepter i Ženskog pera časopisa „Bazar”. Pohađala je najbolje škole – Prvu beogradsku gimnaziju i Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, te 1968. godine kada je prvi put „osetila duh pobune i zov slobode” koji je kasnije i lično podržala one 2000. godine, iako je odavno živela van zemlje. Ima neke prefinjene, gotovo stidljive uzdržanosti u pokušaju Madlene Cepter da odškrine vrata svoje lične insidestory koja je započela „legendarnim susretom najlepše studentkinje beogradske Univerzitetske biblioteke i najhrabrijeg, najšarmantnijeg mladića, Bosanca”, koji se odvažio da joj u tom hramu knjige priđe. „Šarm i sigurnost, idealizam i otvorenost, blistavost mladog filozofa i radost deteta, spremnost na učenje i urođena gospodstvenost, vrednoća, ljubav i razumevanje.” To je, ukratko, prema autorkinim rečima, bio Filip Cepter tih sedamdesetih godina u Beogradu, odakle su zajedno krenuli u osvajanje sveta: Beč, Linc, Monako, a onda još pedeset zemalja širom planete gde su, u ograncima svoje kompanije, kod kuće.

MECENA

Sledi nastanak i razvojni put Kompanije uz koju ide i paralelna istorija davanja: najpre najbližima, pa širem krugu, izbeglicama, Hilandaru, Hramu Svetog Save, sportu i sportistima, deci, omladini, umetnicima (Dobričin prsten) stipendistima fonda Cepter (njih 500), bolesnima, zbrinjavanju napuštenih životinja. Institucijama kulture, umetnosti i nauke, za otkup slika, izdavanje knjiga, otvaranje prve aukcionarske kuće. Beogradu, Srbiji, Srbima sa KiM, zatim   Evropi (doprinos Madlene Cepter rekonstrukciji sale Garnije Opere u Monte Karlu, učešće u radu brojnih humanitarnih organizacija u Italiji gde je proglašena ženom godine, nagrada Art-Cept za najbolji rad primenjene umetnosti u Parizu...) I svetu: u Africi, na Madagaskaru, podigli su naselje za beskućnike, u Indiji finansiraju projekte zaštite dece, u Petri učestvuju u ostvarenju sna Lučana Pavarotija da se održi veličanstveni humanitarni koncert. Zadužbinarske aktivnosti u Srbiji počinju podizanjem Palate Cepter (proglašene za arhitektonsko zdanje godine, jedan od repera modernog Beograda), rekonstrukcijom i restauracijom Vile Ema (nazvane po sada desetogodišnjoj kćerci), porodičnog doma u Beogradu i svojevrsne kuće kulture, i rekonstrukcijom i dogradnjom zgrade Opere i teatra Madlenijanum u Zemunu i pretvaranjem zdanja jedne bivše, finansijske institucije u zdanje umetnosti – Muzeja Cepter u Knez Mihailovoj ulici. Čudno je da ona banku pretvara u muzej u vreme kada knjižare postaju butici, galerije kockarnice, a muzeji ne rade. Zar ne bi bilo lakše, brže i jeftinije da ruše staro i grade novo, kao mnogi, umesto što čuvaju, uklapaju, popravljaju? „Imam utisak da nas prate istorijska zdanja. Naše kuće u Monaku i Parizu, palata Cepter u Češkoj, poslovni prostor u Parizu, zgrade u Kazahstanu, Monaku i mnoge druge deo su baštine.” U opis poslova Madlene Cepter spada i opremanje i uređenje enterijera porodičnih rezidencija i poslovnih prostora. U njih unosi probrane antikvitete i vredne umetničke predmete.

ZADUŽBINAR   

Od početka devedesetih, kada su pred vratima svoje kompanije u Lincu zatekli 21 porodicu izbeglica sa razorenih ognjišta iz tadašnje Jugoslavije, do danas kada je osnivač i vlasnik jedinog privatnog teatra u Evropi i prvog privatnog muzeja savremene umetnosti, Madlena Cepter sledi zadatu misiju: dobrotom, lepotom, umetnošću, darežljivošću graditi bolji i lepši svet. Svrstavši se kao jedna od retkih žena (kraljica Natalija, Marija Trandafil, Persida Milenković, Evgenija Kiki) među najveće srpske zadužbinare i dobrotvore (Miša Anastasijević, Đoka Vlajković, Nikola Spasić, Luka Ćelović Trebinjac, Sima Andrejević Igumanov, Vladimir Kalenić, Aleksa Krsmanović, Nikola Kiki, Endru Karnegi, Đorđe Vajfert, kraljevi Milan Obrenović i Aleksandar Karađorđević), Madlena Cepter vraća, u modernom vremenu, nekadašnji sjaj filantropiji. Cena? Oko 30.000.000 evra!

Ta uloga mecene rezultirala je velikom medijskom pažnjom. O tome svedoči oko 7.000 tekstova u domaćoj i inostranoj štampi, hiljade televizijskih priloga i emisija, posećenost sajta koja se meri šestocifrenim brojevima. Malo kompanija u svetu, ma koliko ulagale u reklamu, imaju takav medijski bilans i deo imidža koji se ne može platiti. A Madlena Cepter brend je po sebi. Simbol vrhunskog, elitnog, evropskog. Spoj umetnosti življenja i kulture davanja.

Na otvaranju Muzeja Cepter, prošlog jula, bilo je gorčine u njenom obraćanju publici. Samo finansiranje repertoara i produkcije Madlenijanuma iznosi 2.000.000 evra godišnje, a država ne pomaže. „Valjda sam bila umorna. Posle me prođe... Od sada ćemo ulagati u kvalitet produkcije pozorišta i postavke Muzeja. Namera je da pokažemo svetu savremeno srpsko slikarstvo gostujućim izložbama.” Dodeljujući joj prvi Zlatni venac za podsticaj kulturi, država je najzad odala priznanje. Kasno? „Bilo kad da je došlo, ja bih radila isto. To je društvena valorizacija onog što sam radila; možda je podsticaj drugima. Na aerodromima, na ulicama, na izložbama širom sveta prilaze mi ljudi koji me, na moje ogromno iznenađenje, prepoznaju i zahvaljuju na tome što radim. Te mi reči uvek nateraju suze u oči.”

Autorka navodi citat po kome je „biti darivan ljudski, darovati božanski”. Oseća li se ona, danas, ljudski ili božanski?

„Samo ljudski! Darovana sam od detinjstva ljubavlju, porodicom, prijateljima, uspehom.”