Ne šuškati metaforom

Različiti su načini vrednovanja pesničke hrabrosti. Jedan može biti i lekovita čitalačka spoznaja da postoji nepristajanje na književnu laž – umišljenu naivnost, fikciju s predumišljajem, utopijsko slepilo –  na priču bez pokrića, ili laž uopšte.
I kada baca rukavicu u lice izražajnim konvencijama, i kada formuliše ishodne tačke u sasvim ličnoj, usamljeničkoj potrazi za "istinom", poljska pesnikinja Eva Zonenberg (1967) pronalazi smele kreativne načine da razobručenje opštih poetičkih mesta poveže sa demaskiranjem čitavih skala uslovnih ili nepostojećih vrednosti, i onda kada one proističu iz zamamne ideologije totalnih sloboda, i kada za njih jamče marketinške recepture za dostizanje višestrukih zadovoljstava – opšteg dobra i lične sreće.

Iako poetika Zonenbergove nalaže – ne šuškati metaforom – ni tako prevratni, iznijansirani jezik tame, poput ovog iz njenih nesvakidašnjih skripti svakidašnjeg užasa, neće ih zaobići. Metafore su tu rasute poput crnih bisera. U pismu "otvorenom prema sadašnjosti", one su te koje jedino i uspevaju da priberu i sažmu sve dočarane kolapse: maglinu života čiji su ideali poput lažnog novca ili praška sedativa, mnoštvo nedovršenih životnih priča, uvek na početku, "rasuta groblja ulica", vazduh koji "njuška omiljeni miris krika", obožava smolu, prašinu i suze, kao građu od koje će sami demoni, bez nadnice, iz ličnog zadovoljstva, sazdati bezizlaze, klizišta, teren za nove kataklizme i zagubljene puteve.

Drugo ime za haos – večitu izgubljenost zemaljskog raja i precrtanu destinaciju obećane zemlje – Eva Zonenberg vezuje ne samo za nepostojanje vizija, obmane modernog mitotvorstva i mentalnih opijata, egzistencijalnu tegobnost i izneverenost, već i za priče o lako zavedenima, olako prerušenima i prilagođenima, za carstvo nizine i podzemlja, odakle se, kao iz skrovišta nečastivog, izlazi "sa jednim grehom više".

Njen lirski subjekt izražava stoga onu meru zajedničkog koja okuplja različite aspekte ivičnosti, posebnog, reskog, snažno provociranog individualnog iskustva, čija uzvratna ekspresivnost ostaje tek prividno beznadežno rasuta na papiru, "kao gomila slučajnih reči". Jer između rezignacije ("Na zemljinoj kugli nije ostalo ni grama muze") i rezistencije, u njenoj pesmi, "tekstu bez vlasnika", stihovi su neporeciva zbirka realija, gde je sopstvo, ta "posebna vrsta neuspelosti", krvnim vezama srasla sa nebrojenim udesima bezimenih, obezličenih.

Bodrijarov "očaj posedovanja svega", u Eve Zonenberg je lucidno prepoznat kao mastilo mislećih, osetljivih – samim tim, tužnih – samo ništa, zazidana samoća, beznadežno sivilo i vapaj za dodirom, granulom ljudskosti zaturenoj u nasleđenom i usavršenom nauku opstanka, u kome je poremećeni osećaj stvarnosti krunisan odlično nađenom metaforom Luciferovog zaveštanja, grbom.

To je pismo-negativ, sa posrebrenim tragom žudnje za ispunjenjem i sa istovremenim strahom od osujećene i izigrane nepatvorenosti – oštri opis "periferija naših bitisanja", plošnih rituala preživljavanja, lažnih ekstaza i hladne vatre, u kojoj su urbani ljubavnici "sjedinili potrebu za žeđu", i gde u senkama nekadašnje bajke raste nova devojčica sa žigicama: pali cigaretu. "Kao od šale u njenim prstima oživeo je žar/ gonjen potrebom za pepelom". U nekoliko stihova staje sve što je po sebi već dramatično pomereno, i u samoj ljudskoj prilici traklovski rastrojeno (za prvu zbirku, 1995, pesnikinja je dobila nagradu Georg Trakl). Ali u carstvima posedovanja, ražalovanih znanja i emocija, nedostaju upravo lekcije o stvarnosti – ključ, dodir, šaka, koja bi pronikla iza odraza i pronašla znakove autentičnosti – sopstvo, uzajamnost, i, na rubu iščeznuća, svedeni oslonac sveta, kao zalog njegovog mogućeg opstanka: "Malo hleba i kiša:/ verodostojnost – Ti?/ iz nestajanja"?

Poezija Eve Zonenberg je rasuta traumatična povest primicanja naznakama skrivene unutrašnjosti, sred prizora dramatično preobraćene ljudske suštine, za koju više ne važe reči koje znamo. Njena istina pristiže u samoj "boji utrobe", surovo vidljiva, sročena van svih poetika, kao unutrašnji manifest, integrisan jezik straha i bola, "celokupno očajanje" – "grba na duši". U stvarnosti opsena, njen otkrivalac je čudak, samotnjak, luda. Ali u bezbrojnim prelomima ogledalske jasnosti i u plovidbi jezičkog jedra – ništa nije kako se čini – već kako u dnevničkim zapisima bola uistinu jeste.

Privilegovani doseg ove poezije stoga je oslobođeni deziluzionizam zatočenih ali i breme slobodnih – imperija suze.

Tanja KRAGUJEVIĆ

-----------------------------------------------------------
Luda

Osetljiva to znači tužna
Zagrcavam se vlastitom resicom i pribojavam
da će mi iz čista mira staviti kovčeg
pred nos Zakucati ekserima
A možda mi se samo tako čini U rukama
svežanj ključeva ali ni jedan ne odgovara
današnjici Kakva vremena
Satovi blago otkucavaju ponoć:
"Jedini moj prijatelj
koga još nisam upoznala
jedini moj muškarac
koga još nisam volela"

Strah doslovno miluje ludilom postelje
znacima sjedinjuje znacima razjedinjuje:
čijom krivicom?
Literarnost uzbuđuje i zasmejava
izlazim isto onako sama
bez krune minđuša žaboa
Sama (okružena svetinom)
bolesno pazim vlastitu senku
celokupno očajanje nosim u sebi
kao jedinstvo

Plakaću
prijateljski opraću
neizlečivu prljavštinu i prosjakove rane
čireve priljubiću na ženinu mezgru
Ona će oploditi samilost Kroz devet meseci
stado belih miševa pretrčavaće mi put
Ja ću plakati Sva budućnost
pred kožom
je jedan veliki kamen

Eva ZONENBERG
Prevela: Biserka RAJČIĆ