Tri su sestre govorile

Čehov je pisao za pozorište i nije prestajao da brine da ga pozorište, njegove drame – komedije, njegove likove glumci i reditelji neće shvatiti i protumačiti na način kako je pisac želeo i očekivao. Kao i većina dramskih pisaca i Čehov je u sebi nosio i reditelja i sa pravom mu se činilo da ovaj most između života i pozorišta nije lako preći. Ono što je u životu jednostavno, svakodnevno, tragično ili komično, na sceni je teško otelotvoriti pa se, inače, osetljiv i brižljiv pisac, pribojavao da pozorište, da ga izvođenja njegovih komada, na diletantski, ili nedovoljno pronicljiv način, može dovesti u pitanje književnu valjanost njegovih tekstova. U ovom pogledu, Čehov je u svojim uputama glumcima, rediteljima, neočekivano strog, to jest uveren da se njegovi komadi mogu igrati samo onako kako je on svoje komade video i doživljavao.

Sada je Ivana Vujić, u koprodukciji Bitef teatra, Beton hala teatra i Kulturnog centra Pančevo postavila „Tri sestre” sa naglašenim uvažavanjem za literaturu Čehova u adaptaciji i dramatizaciji Slavenke Milovanović. Da je Čehov ovo izvođenje mogao da vidi možda bi posumnjao u valjanost svog komada „Tri sestre”. Bez razloga, doduše. Video sam u svom pozorišnom životu mnoge interpretacije Čehova. I među njima nema mnogo onih kojima bi suptilni dramatičar bio posve zadovoljan. Od „Tri sestre” Otomara Kreiče na Prvom Bitefu do „Ujka Vanje” Dojčes teatra iz Berlina u režiji Jirgena Goša. I da nabrojim još nekoliko avangardnih inscenacija za koje je teško pretpostaviti šta bi Čehov rekao: „Galeb” Erika Laskade, „Tri sestre” Andija Žoldaka, „Višnjik” Aleksandra Popovskog, „Galeb” Slobodana Unkovskog itd.

Ono što zovemo jednostavnim i iskrenim nije jednostavno iskazivo. Ivana Vujić je bila svedena i ograničena svekolikom nemaštinom, i došla je na ideju da zajedno sa Slavenkom Milovanović odvažno reducira „pričljivog”, filozofičnog, Čehova. Vujićeva je „Tri sestre” svela na ono što naslov sadrži, sa malim proširenjima na glas pisca i na Nataliju Ivanovnu. Ali, ipak, duh Čehova i njegove drame Vujićeva i njeni glumci su uspeli da očuvaju. Uostalom, toliko je bilo scenskog prostora u Bitef teatru taman toliko da „Tri sestre” prvi put vidimo, ne samo bez breza i salona, nego i bez muškaraca. Vujićeva nas uverava da ženski glas i devojačka drama mogu da opstanu bez votke, i muških žalopojki. Zašto bi se muški likovi pojavljivali! O njima je, o onome što je bilo i što se očekuje, priča nastavljena, ali ovoga puta bez njihova prisustva. Muškarci i Moskva su ostali u snovima gde im je i mesto. Duško Radović bi ove „Tri sestre” u režiji Ivane Vujić nazvao „Ženski razgovori”, ili „Devojačka drama”.

Nigde ničeg, pa ni potpukovnika, komandira baterije, oronulih barona, kapetana druge klase, razboljenih vojnih lekara, potporučnika, služitelja, dadilja. Prilika da se, kako bi rekli teniski komentatori, fokusiramo na slučaj „Tri sestre”. Dovoljno prostran, dovoljno bolan, kao Sto jedna godina. Ukinut je, gotovo sasvim, mizanscen. Za velikim slovenskim trpezarijskim stolom sestre se jadaju nama, jedna drugoj. Njihova priča zaslužuje da se čuje i ovako izdvojena. Sestre je pričaju bez odviše razdražljivog sentimenta, ili ogorčenosti, ljudski toplo, sasvim blizu jednostavnosti i iskrenosti čine to Ružica Sokić (Olga), Branka Petrić (Maša), i Rada Đuričin (Irina). Mirko Babić i Konstantin Bunuševac u svojstvu duha A. P. Čehova. Dunja Mahorčić (Natalija). Scenografija Konstantin Bonuševac, kostimografija Dušica Knežević.

Rekli bismo umesto dragih i strpljivih sestara i njihovih života koji se osipaju, ono što bi rekao i Ivo Andrić: nas je zapušteni gubernijski život upropastio. I još nešto, čemu ne znamo ime. Ono što je u Čehovu najteže, Ivana Vujić uspeva da približi surovo i nežno, razrađenije i uverljivije nego tragično i komično. Plavo, Crno, Belo, Prošlo, Neostvareno, Iznevereno: Čujte ovu priču „Tri sestre” kao da vam je sopstveni život priča kako huji i šapuće vam na uvo. Tri glumice Ružica Sokić, Branka Petrić i Rada Đuričin ostvarile su deo svojih davnih glumačkih snova da igraju Čehova misleći na svoje i naše snove, želje i neostvarenosti.

Tako gledajte na ovu predstavu. Bez pridavanja značaja veličini Čehova glumca – reditelja. Težak je život u svakoj gubernijskoj sirotinji.

Svi smo pomalo iznenađeni ovom predstavom pa do izvesne mere i sami stvaraoci, reditelj i glumci. Valja uvažavati umetničku odvažnost sa kojom su kreatori ove predstave pristupili velikom piscu. Neki među gledaocima su iznenađeni, neki pomalo zatečeni. Mnogo je i onih koji su srećni i zadovoljni što su videli Čehova i „Tri sestre” u neobičnoj formi u trajanju nešto više od jednog sata. I baš zato što ćete videti ono što dosad niste videli. Ja vam ove sažete „Tri sestre” preporučujem.

Muharem Pervić