Poletno, mediteranski

Idejom da svoj baletski repertoar osveži novom postavkom „Don Kihota”, Srpsko narodno pozorište iznedrilo je ostvarenje vredno pažnje. Reč je o delu izrazite scensko-muzičke atraktivnosti, koje pripada „gvozdenom” repertoaru klasične baletske umetnosti, a čiju je koreografiju i režiju potpisao Đula Harangozo, umetnik međunarodne reputacije, koji je dugo bio na čelu Baleta Mađarske i Bečke državne opere.

Oslonjen na izvornu postavku Marijusa Petipaa, Harangozo je sopstvenim autorskim rešenjima presudno doprineo ostvarivanju jedne celovite, krajnje elaborirane koreografske vizije „Don Kihota” koja pleni svojim autentično razigranim karakterom, kao i jasnim i smislom legitimisanim scensko-koreografskim postupcima. U precizno definisanim stilskim okvirima, u ovoj predstavi je do kraja suptilno sprovedena sva ona prepoznatljiva vrcavost i doživljaj španskog temperamenta. Zahvaljujući prostudiranom koreografskom pristupu, koji ni detalj ne prepušta slučaju, ta lakoća mediteranskog poleta, nenametljivo prisutna, postaće dominantno obeležje celokupne predstave. U tom smislu, u sećanju ostaju efektno zamišljena ciganska igra, nastup toreadora i, posebno, scena u krčmi u završnom činu. Špansku igru fandango, sekvencu u „Don Kihotu”, Harangozo je smelo preinačio u instrumentalni stav u formi antr akta (entre.act.). Time je ponuđeno jedno drugačije, neigračko viđenje ove muzičke deonice kojim se, ujedno, postigao otklon od svake vrste opterećivanja strukture predstave suvišnim koreografskim elementima.

Ulogu Bazila tumačio je Andrej Kolčeriju, čiji je nastup odisao sigurnom igračkom tehnikom i scenskom plemenitošću. To je vrlo važno polazište za svako dalje obuhvatnije igračko usavršavanje za koje će se, nadamo se, u saradnji sa kvalitetnim muškim pedagogom, ovom mladom igraču svakako pružiti prilika. Uzimajući u obzir sve segmente glavnog ženskog lika – Kitri, izbor Jelene Lečić-Kolčeriju za tumača ove slojevite i tehnički složene uloge pokazao se, nažalost, neodgovarajućim, usled nedostatka značajnijeg tehničko-interpretativnog kapaciteta ove balerine. U ulozi toreadora Espade predstavio se Liviju Har, igrač sigurnog i skladnog nastupa koji će, verujemo, dalju izgradnju ove uloge usmeriti ka nešto eksplozivnijoj i raskošnijoj interpretaciji. Lepom scenskom pojavom i stilskom odmerenošću kojom je zaodenula svoju Mercedes, istakla se Andreja Kulešević, postižući primerno i upečatljivo ostvarenje. Iako su uloge Amora (Sanja Pavić), Drijade (Milena Krkotić) i Dve prijateljice (Dunja Lepuša, Olga Avramović) bile podvrgnute razumljivoj tehničkoj simplifikaciji, one su ostale daleko ispod prihvatljivog nivoa tumačenja. Prijatno iznenađenje je muški deo ansambla, skladnih fizičkih proporcija i tehnički vrlo solidnog nastupa, dok su ženski ansambl i ženski solisti predstavljali, nažalost, slabiju kariku ove verzije „Don Kihota”, što je samo prirodna posledica sunovraćujućeg pada kvaliteta ovdašnjeg klasičnog baletskog školovanja. Međutim, i pored pomenutih nedostataka na planu solističkih interpretacija, kompletan baletski ansambl SNP, nadahnut superiornom Harangozovom vizijom, ostvario je posvećen, uvežban i disciplinovan nastup, vidno usmeren ka dosezanju stilskih finesa.

Čestitke upućujemo živopisnom i vrlo uspelom scenografskom rešenju Olge Đurđević i kostimima Mirjane Stojanović Maurič, kao i orkestru SNP, pod upravom Vesne Šouc, uz ukazivanje na nužnu potrebu za iznalaženjem adekvatnijeg tempa igračkih deonica u prvom činu, koji bi dodatno inspirisao igrače, nadahnuo ih rasplamsalošću muzike Ludviga Minkusa. Predstavi, koju će publika s razlogom voleti, želimo uspešan scenski život.

Milena Jauković