Jaka ljubav, veliki bol

Nastala na osnovu komične melodrame „Mesec dana na selu” Ivana Turgenjeva (1850), predstava „Miholjsko leto” reditelja Egona Savina je primer uspešnog, odmerenog i doslednog, stilizovano-realističkog tumačenja klasike. „Miholjsko leto” govori o ljubavnim odnosima, o nedostižnim težnjama i razornim čežnjama, o prolaznosti ljubavi, tragičnosti njenog prekida. Društvena realnost skoro da ne zanima ovu predstavu, ona je koncentrisana na istraživanje individualnih, psiholoških života likova, na prikazivanje njihovih bolnih unutrašnjih drama. Pojedinačne sudbine nadrastaju konkretnu realnost, dobijaju poetsko-filozofske dimenzije i postaju svevremene, jarke metafore tragičnosti ljubavi, čineći ovu predstavu estetski vrednom.

Bitan razlog uspeha „Miholjskog leta” je izuzetna suptilnost sa kojom su ostvareni svi likovi i njihovi odnosi – sa finom uzdržanošću i odmerenošću su izvajane njihove emocije, bez suvišnih, prekomernih gestova (a tanka je granica između umerenosti u ekspresiji snažnih osećanja i otužnog survavanja u preafektiranost izraza). Sve je u predstavi podređeno glumcima, njihova precizna igra je u fokusu rediteljskog rada.

Natalija Petrovna Isidore Minić je vrlo strastvena žena koja žudi za životom, za onom snažnom romantičnom ljubavlju koja običnu svakodnevicu transformiše u jedan metafizički, sakralni prostor. Njen muž Arkadije Islajev (Janoš Tot), pragmatičan i čvrst, kao da je odsečen od svojih osećanja jer hladno prihvata ženine ljubavne izlete. Rakitin (Nebojša Dugalić) pažljiv je i brižan Natalijin ljubavnik koji ne pokreće u njoj onu nezaustavljivu bujicu osećanja, za razliku od mladog Aleksija (Radovan Vujović) koji će u njoj otvoriti tu provalu strasti.

Njihove odnose će još više zakomplikovati Veročka (Jelena Petrović) koja se zaljubljuje u Aleksija, a u naletu inata odlučuje da se uda za zapuštenog, ali bogatog suseda Boljšincova (Miloš Samolov). Mladen Andrejević čvrsto igra proračunatog i ciničnog lekara Špigeljskog, Nada Sekulić uverljivo stvara lik kukavne nesretnice Lizavete Bogdanove, a Radmila Živković oblikuje manipulativnu majku Islajeva koja se retko odvaja od njenog kučeta (Boško) što ima groteskni smisao.

Kostimi Lane Cvijanović su raskošni a ne previše nametljivi. Scena je diskretno, svedeno i stilizovano dizajnirana, predstavlja više prostora na imanju Islajevih, pri čemu ta uslovnost prostora efektno ističe svevremenost značenja radnje (scenograf Vesna Štrbac). Čežnjiva i setna muzika Rahmanjinova i Prokofjeva sugestivno prati, naglašava i produbljuje emotivna stanja likova.

Sve velike ljubavi se u ovoj predstavi završavaju nesrećno – Natalijina, Veročkina, Rakitinova, Aleksijeva. Ne pate samo oni koji joj se ne prepuštaju – Islajev, Boljšincov, Špigeljski. Likovi koji iskušavaju ljubav zato o njoj govore kao o živoj muci. Njeno dejstvo je gotovo jednako efektu soli koja se prosipa na otvorenu ranu. No, ta tragičnost koju ona prečesto vuče sa sobom je krajnost njene dualne prirode, isprepletena sa osećanjima neopisive sreće, toliko čarobne da nas skoro hipnotiše, usisava u taj začarani krug, vrtešku naizmenične euforije i patnje. Iako ljubav svim akterima „Miholjskog leta” donosi neizrecivi bol, od nje se ne odustaje jer se kroz nju uči o sebi i o svetu. Sa druge strane, šta je alternativa? Neistraženi, zatvoreni, kukavički život i nije vredan življenja.