Pravni nihilizam u Rusiji

Kada je Mihail Hodorkovski proglašen krivim za prevaru i izbegavanje plaćanja poreza 2005, većina posmatrača sa strane bila je spremna da poveruje da je zaista kriv.

Nepravedno je bilo to što je kazna bila selektivna. Ostali ruski tajkuni, ozloglašeni „oligarsi”, takođe su bili umešani u slične afere devedesetih godina. Jedino je Hodorkovski učinio kardinalni greh da se usprotivi tadašnjem predsedniku Vladimiru Putinu. Završio je u zatvoru.

Ovog puta je drugačije. Teško je videti nove optužbe na osnovu kojih je nekadašnji najbogatiji Rus osuđen – uglavnom zbog toga da je ukrao čitavu zaradu naftne kompanije „Jukos” u proteklih nekoliko godina – kao bilo šta veće od iluzije.

Čak su i bivši ministri u Putinovoj vladi pokazali poljuljani kredibilitet. U najboljem slučaju situacija izgleda potpuno politizovano. U najgorem, izgleda kao poslednja epizoda sukoba pod vođstvom Putina, današnjeg premijera.

Hodorkovski nije svetac. Može biti opisan – pogotovo posle druge presude – kao politički zatvorenik, ali portretisati ga kao modernog disidenta, što rade oni koji ga podržavaju i neke grupe za zaštitu ljudskih prava, jeste preterivanje. On je bio beskrupulozno ambiciozan biznismen, odgovoran za neke od najgorih zloupotreba službenog položaja u Rusiji postsovjetske ere „divljeg istoka”. Čak i filantropija koju je kasnije počeo da zastupa bila je samo deo popravljanja imidža kako bi se povećala cena akcija „Jukosa”.

Ipak, ta filantropija je dala istinske rezultate. Pokušaj da se ponudi šansa zanemarenoj omladini i da se polože temelji civilnog društva nezavisno od državne mašinerije, zaista je nagovestio jednu drugačiju Rusiju.

U svojim pismima iz zatvora Hodorkovski je odbacio neke od ranijih poduhvata. Takođe nije – za razliku od nekih drugih oligarha – napustio Rusiju kada je za to imao šansu pre hapšenja 2003, već je umesto toga izabrao da ostane i prihvati ono što mu je sistem namenio. To mu je dalo određeni moralni dignitet.

Druga presuda Hodorkovskom otkriva nešto novo o ruskom pravnom sistemu. Već je bilo dobro poznato da zemlji nedostaje nezavisno sudstvo i da optuženi ima malo šansi da dobije pošteno suđenje u takvom politički instruisanom slučaju.

Bilo kako bilo, u isto vreme sa mnogobrojnim brutalnim napadima na novinare – za čiju prevenciju vlast nije pokazala ozbiljno interesovanje – ova sudska farsa je samo podsećanje na rizike kojima se izlažu oni koji se usprotive režimu i njegovim službenicima.

To daje neiskren ton predizbornim obećanjima predsednika Medvedeva da će se sukobiti sa ruskim „pravnim nihilizmom” i njegovim skorašnjim pričama o modernizaciji i demokratizaciji zemlje.

Ono što ovaj slučaj svakako otkriva jeste krhka priroda političke moći u današnjoj Rusiji. Medvedev je, posebno, sigurno svestan koliko štete imidžu zemlje nanosi produženje pritvora Hodorkovskom.

Jedini moguć razlog za njegovo zadržavanje u zatvoru jeste strah – ma koliko neverovatno izgledalo – da bi u suprotnom mogao postati moćan politički protivnik tandemu Putin–Medvedev.

To sugeriše da je i pored sve kontrole političkog aparata, visoke podrške javnog mnjenja i poboljšanja životnog standarda poslednje decenije koji je prouzrokovan poskupljenjem energije, trenutno vođstvo zemlje prilično nervozno u vezi sa svojim monopolom na moć.

Izjedajući osećaj nesigurnosti je zaštitni znak nedemokratskih režima širom sveta.

Dok Rusija ne zameni svoju mešavinu kleptokratije i autoritarizma funkcionalnom demokratijom, ovaj strah će ostati. Te zakasnele političke i pravne reforme se neće dogoditi sve dok režim oseća potrebu da zadrži Hodorkovskog iza rešetaka.