TIMPANI RATA, ČINELE MIRA

Taman kada su timpani Pentagona počeli da najavljuju planove za nov rat, činele diplomatije oglasile su da će SAD prihvatiti da sednu za isti sto sa svojim zakletim neprijateljem, Iranom.

Šta stoji iza moguće dramatičnog zaokreta iznuđenog neprilikama u Avganistanu i situacijom u Iraku, koji je i tema razgovora? Da li to Džordž V. Buš, posle dogovora sa Severnom Korejom, šalje signal da će nakon otvorenog opiranja prihvatiti Bejker-Hamiltonove preporuke o neophodnosti dijaloga, uključujući i onaj sa "otpadničkim državama" sa "osovine zla"?

Otvara li se "sveža perspektiva" sve nepopularnijem ratu u Iraku, najavljena posle odlaska Donalda Ramsfelda? Da li je ovo dugo čekana najava racionalizacije Bušove spoljne politike koja bi vodila sigurnijem svetu?

Možda. Istorija nas uči da su retki američki predsednici koji su se u poslednje dve godine drugog mandata odlučivali na ratne pohode. Iskustvo nas uči da bi posle Avganistana i Iraka takvog pravila trebalo da se pridržava i Buš dok u džepu drži "sve (iranske) opcije".

Pouke istorije nisu omiljeno štivo sadašnjeg stanara Bele kuće. Otuda šamari surove stvarnosti. Zato treba sačekati i pogledati kako stvari sada stoje.

Eho bombe koju je napadač samoubica aktivirao pred ulazom u najveću američku bazu u Avganistanu, u kojoj se u tom trenutku nalazio potpredsednik SAD, razglasio je zašto je Dik Čejni i poslat na tajni put za Bagram: talibani i Al Kaida se vraćaju. Mula Omar i Osama bin Laden snažniji su nego ikad otkako su pre pet godina bombardovani.

Ko je kriv za nastanak novog haosa?

Vašingtonu je najmanji problem da nekog optuži. Ili da stvori situaciju u kojoj se međusobno optužuju avganistanski i pakistanski predsednici, Hamid Karzai i Pervez Mušaraf. Uvežbana praksa. Nikad administracija, uvek neko drugi.

Kao što je nekad na nosaču aviona slavodobitno proglasio kraj iračkog rata koji je tek počinjao, Buš je svojevremeno tvrdio da je desetkovao fundamentaliste i teroriste koji operišu po avganistanskim i pakistanskim gudurama.

Promašaj za promašajem. Avganistan je prošle godine doživeo 140 samoubilačkih akcija. Replika Iraka gde se lokalni lider Al Kaide kune Alahom da džihad neće prestati dok u vazduh ne ode "najprljavija kuća" na svetu – Bela kuća.

Kakve su šanse da SAD spreče neki novi 11. septembar?

Ako je suditi po dosadašnjim rezultatima – slabašne. Avganistan sa zebnjom očekuje najavljenu prolećnu ofanzivu talibana. Irak je katastrofa pa između Eufrata i Tigra pustinjski vetar raznosi ideju o promociji demokratije po Bliskom istoku. Od obećanog reaktiviranja mirovnog približavanja Izraela i Palestinaca nema ništa.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je sve više onih koji SAD doživljavaju kao arogantnu silu opasnu po svetski mir. Antiamerikanizam se uvećao i davno napustio granice islamskog sveta.

Ukoliko je Vašington odlukom da sedi sa Irancima zaista poželeo da nešto promeni, onda će na Bliskom istoku imati pune ruke posla. Moraće da kreira mnogo balansiraniji pristup od ovog koji nameću mnogobrojne američke lobističke grupe.

Što se tiče terorizma, te omiljene Bušove discipline kojom pravda svoje ratove, morao bi da objasni generalima Pentagona da vojska može da ubija, kidnapuje ili logoruje teroriste, ali da nije opremljena da protiv njih globalno ratuje.

Da bi se zaustavio rast terorizma neophodno je pridobiti "srca i duše" ljudi. Znamo kako je takav Bušov projekt prošao u Iraku. Ono što ne znamo jeste to da li u Vašingtonu narasta spremnost da se pažljivo čuju glasovi 1,3 milijardi muslimana, a ne samo pokliči lokalnih neokonzervativaca, militantnih ideologa i islamofoba, ili autokratskih muslimanskih vladara kojima je rat dobrodošla kamuflaža da ojačaju sopstvenu vlast.

Pitanje "zašto nas mrze?", postavljeno odmah posle 11. septembra, i danas – posle uspona terorizma i antiamerikanizma – neuspešno traga za pravim odgovorom po sobama Bele kuće, kancelarijama Pentagona i koridorima CIA.

Oni skloni uprošćavanju, od političara do uvodničara, kažu: mrze naš način života, našu slobodu, demokratiju, uspeh. Mnogi, zaista, veruju da je antiamerikanizam povezan s istinskom mržnjom Amerike i dubokim verskim, socijalnim i kulturološkim raselinama između Istoka i Zapada.

Podaci jednog Galupovog ispitivanja muslimana od severne Afrike do jugoistočne Azije ih demantuju. Upitani šta najviše cene na Zapadu, i islamski ekstremisti i oni umereni spontano daju tri identična odgovora: 1. tehnologiju, 2. zapadni sistem vrednosti, ozbiljan rad, samoodgovornost, vladavinu prava, saradnju i, 3. politički sistem, demokratiju, poštovanje ljudskih prava, slobodu govora i ravnopravnost polova.

Značajno veći procenat potencijalnih ekstremista nego umerenih (50 odsto prema 35 odsto) veruje da bi veća demokratizacija vlasti ubrzala opšti progres arapskog/islamskog sveta. Razlika između jednih i drugih gotovo da nema kada kažu da su im "veoma važni" odnosi sa Zapadom, iako prave razlike između zapadnih država.

To "zašto nas mrze" očito ne pripada sferi političkog ustrojstva, moralnih postulata ili organizacije života. Pripada, isključivo, politici Bušove administracije.

Ergo, kontakt SAD sa Iranom i Sirijom na ovonedeljnoj konferenciji koja se tiče bezbednosti Iraka mogao bi da bude velika ne samo bliskoistočna već i globalna prekretnica. Diplomatija umesto vojne mašinerije.

Šansa da se izbegne replika 11. septembra je tu. Nasuprot njoj je realnost koja pokazuje da je posle pet godina "globalnog rata protiv terorizma" svet i dalje sve nebezbednije mesto – zahvaljujući gospodinu Džordžu V.