Narodni ili stranački

Za parlament bi se moglo reći kao i za operu: jedino je važno ko u njoj peva. A ko peva u našem parlamentu? Drugim rečima, ko i kako zastupa građane i njihove interese? Naši parlamentarci glasaju za zakone koje predlaže vlada, donekle ih popravljaju amandmanima, ali nemaju inicijativa koje bi predstavljale volju građana. Rasprava je često prizemna, što ugrožava ugled skupštine. Stoga naš parlament ne uživa potrebno poverenje javnosti. Zašto je to tako?

Naš izborni sistem je proporcionalan. Stranka na izbornu listu obično uvrsti 250 kandidata, koliko je i mesta u skupštini. Kad osvoji više od pet odsto glasova i stekne pravo na recimo 20 mandata, vrh stranke određuje ko će postati poslanik. U skupštinu ulaze čelnici partije, ali veći deo poslaničke grupe čine ličnosti lojalne rukovodstvu, po koji donator, čak i izvršioci tehničkih poslova za stranku. Rukovodstvu stranke odgovara da poslanici ne ispoljavaju veliku inicijativu, jer tako ono politički dominira. Vrh stranke postavlja šefa poslaničke grupe koji može lako da manipuliše s nedovoljno samostalnim poslanicima. On određuje ko će govoriti i o čemu, koji će se amandmani podneti ili povući i kako će poslanički klub glasati. Skoro uvek svi poslanici jedne stranke glasaju jednoglasno. I poslanici skupštinske većine podržavaju svaki vladin predlog. Tako, u stvari, vlada kontroliše skupštinu umesto skupština vladu. Cinici govore da stoga skupština ne treba da ima 250 poslanika, već da bude svedena na 5–6 šefova poslaničkih grupa, a glas svakog šefa da vredi onoliko koliko je njegova stranka osvojila poslaničkih mesta.

Rukovodstva stranaka obezbeđuju disciplinu poslanika i kroz statutarna rešenja. Naime, u stranci glavnu reč vode predsedništvo ili glavni odbor u kojima su poslanici, u odnosu na ostale članove, u manjini. Ostali članovi se lako povode za vrhom stranke od koga često očekuju bolje radno mesto, članstvo u upravnom odboru ili položaj u lokalnoj skupštini. Očigledno je u svim strankama preuzet komunistički sistem u kome centralni komitet, a sada glavni odbor, potpuno dominira nad poslanicima.

U proporcionalnom sistemu svakom poslaniku izborna jedinica je cela Srbija. Građani uopšte ne znaju ko im je poslanik i kome da se obrate za svoje probleme, te gube poverenje u vlast, dolazi do apatije i izborne apstinencije.

Na proporcionalnim izborima bira se stranački program i obezbeđuje odlučivanje o generalnom političkom pravcu. To je dobra strana ovog sistema. Izostala je, međutim, uloga poslanika koji u ime građana utiče na oblikovanje generalnog pravca, jer život je složeniji od stranačkog programa. Stoga se proporcionalni sistem pokazao kao promašaj, jer stranački vrhovi odlučuju o svemu. Slabosti u funkcionisanju našeg parlamenta osećaju svi, ali da je problem u izbornom sistemu, sagledava tek deo javnosti. Ipak, ohrabruje to što se predsednik Srbije nedavno založio za većinski izborni sistem. Nažalost, njegov stav nije imao odjeka u drugim strankama.

Zašto je većinski sistem bolji? On obezbeđuje građanima iz jedne ili dve opštine da izaberu poslanika koga poznaju i kome veruju, da sa njim imaju kontakt, da prate i kontrolišu njegov rad. Tako izabrani poslanik ima veću odgovornost. On je nezavisniji, jer u ime birača može legitimno da glasa i za rešenja koja njegova stranka ne zastupa. Ovakav poslanik, nesumnjivo, ima veći autoritet u stranci. U većinskom sistemu bliske stranke u drugom izbornom krugu pozivaju građane da glasaju za kandidata slične opcije. Svoj interes nalaze i nacionalne manjine koje glasaju za svoje predstavnike direktno, a ne po garantovanim kvotama ili kroz kompromisne koalicije. Među važnim prednostima ovog načina izbora je smanjenje izborne apstinencije i korupcije. Kad znaju za koga glasaju građani izlaze na izbore, a direktno izabrani predstavnici su bolje kontrolisani.

Protivnici većinskog sistema ističu da on ostavlja van parlamenta one stranke čiji kandidati nisu pobedili, ali su imali znatnu podršku birača. Navodno, stranke i birači koji su ostali bez poslanika nemaju više nikakav uticaj u političkom životu, iako to zaslužuju prema svojoj brojnosti. Navodi se teorijska mogućnost da jedna stranka može u svakoj izbornoj jedinici dobiti 51 odsto glasova i osvojiti svih 250 poslaničkih mesta, dok druga može ostvariti 49 procenata, ali će i pored velike podrške građana ostati van parlamenta. Ovaj ekstremni slučaj je moguće zamisliti, ali se ne događa u praksi, što je vidljivo na primeru Velike Britanije i drugih zemalja koje imaju većinski način izbora.

Kao ustupak zagovornicima većinskog načina izbora pominje se tzv. mešoviti sistem. Njegov najveći nedostatak je to što na proporcionalnoj listi osigurava izbor stranačkim vođstvima koja će, nema sumnje, nametati stranačku disciplinu većinski izabranim poslanicima. Dakle, mešoviti sistem suštinu problema ne dotiče.

Nužnost promene je očigledna, da li će do nje i doći? Čini se da izgledi nisu veliki. Uočavaju se tri glavne prepreke: pored stranačkih rukovodstava, to su domaći privredni magnati (često stranački donatori) i svi oni inostrani faktori koji imaju ambiciju da utiču na političke i privredne tokove u zemlji. Preko vrhova stranaka oni lakše obezbeđuju privilegovan položaj.

Ostaje da se vidi da li će građani i naša javnost imati snage da se zaštite i dobiju narodnu skupštinu kakva im treba i kakvu zaslužuju.

Advokat i narodni poslanik