Lečeni, nikad izlečeni
Ni jedna slava, svadba, rođendan ili žurka ne prođu bez nazdravljanja i alkohola, a dobar povod da se „zalije” svakako su i novogodišnji praznici. Ljudi se tako lako opuste, razvesele. Neki u čašici „utapaju tugu”, red je gucnuti i za dušu pokojnika i tako se povod uvek nađe. Da razlog „za jednu i još jednu, i još jednu – pa kud puklo da puklo” uvek postoji, tvrdio je i pesnik Mika Antić govoreći da „jedni piju zato što imaju razlog, drugi zato što ga nemaju”. I sve to ne bi bilo ništa strašno da se nekima ne „otvori dizna”, pa im to posle pređe u naviku. Ono što, u stvari, tada svima najviše manjka jeste motivacija da se otrgnu iz kandži tog strašnog poroka.
– Jedan od osnovnih problema alkoholizma je to što smo previše tolerantni prema onima koji piju, jer živimo u takvoj kulturnoj sredini gde je alkohol deo svih običaja, obreda i slavlja. Najčešće svi umanjuju problem sa alkoholom i potrebno je da prođe dosta vremena da okolina (porodica, prijatelji, kolege s posla) primeti da neko u njenom okruženju prekomerno pije. I sami alkoholičari to ne žele da priznaju, a na lečenje pristaju tek kada im supružnik pripreti razvodom, nađu se pred otkazom u firmi, dođu u sukob sa zakonom ili se uplaše za život zbog zdravstvenih problema. Dobrovoljno nikad – ističe prof. dr Gordana Dedić, neuropsihijatar i psihoanalitički psihoterapeut, načelnik Dnevne bolnice Klinike za psihijatriju VMA u Beogradu.
Suočavanje sa problemom
Odvikavanje od alkohola, kao i stvaranje te loše navike, postupak je koji traje.
– Prva faza, kada pacijent mora da se „otrezni”,jeste ulazak u apstinenciju, odnosno detoksikaciju. Tokom te dve nedelje, do mesec dana vrlo često se javlja i apstinencioni sindrom, koji kod nekih ima vrlo komplikovanu kliničku sliku predelirijuma i delirijuma (počinju da haluciniraju i da im se priviđaju beli miševi i neke zastrašujuće slike), ali uz određenu polivitaminsku i infuzionu terapiju i sredstva za smirenje, organizam pacijenta se dovodi u stanje smirenog, tako da većina njih, dok se nalaze na intenzivnom lečenju, prihvati da treba da nastavi da živi bez alkohola – objašnjava dr Nataša Milošević, psihijatar (na edukaciji iz grupne psihoterapije) i deo timaDnevne bolnice Klinike za psihijatriju VMA u Beogradu.
Po otpustu sa zatvorenog odeljenja, kada je telesno i psihološki već dovoljno stabilan, pacijent naredna dva-tri meseca lečenje nastavlja u Dnevnoj bolnici, gde tri puta nedeljno, učestvujući u grupnim terapijama, stiče uvid u svoj problem i radi na povećanju motivacije.
– Još dok su na zatvorenom odeljenju oni imaju dovoljno vremena da se preispitaju koliko su zapravo naškodili sebi i svojoj porodici zbog alkoholizma. Međutim, tek kad razmene iskustva sa onima koje muče iste muke, postepeno stiču uvid zbog čega su ovde i počinju da prihvataju da su alkoholičari. Tada se prvi put suočavaju sa tim da je alkoholizam bolest. U tome im pomaže i knjiga „Alkoholizam od prve, do poslednje čaše”, koju je napisao dr Zoran Stanković, koja je kod nas obavezna literatura. Tu knjigu moraju dobro da prostudiraju i nakon toga obavezni su da polažu test znanja, da bismo videli da li zaista postoji motivacija da sebi pomognu – naglašava Marina Dimitrijević, diplomirani socijalni radnik, specijalista rehabilitacije i socioterapije, takođe utimuDnevne bolnice Klinike za psihijatriju VMA
Faza medenog meseca
Pošto u toku druge faze nisu više pod stalnim nadzorom lekara, već im je praktično sve „na izvol’te”, postoji opasnost da sav dotadašnji trud padne u vodu. To se, naravno, ne prepušta samo njihovoj savesti.
– Svim pacijentima (osim ako postoje neke zdravstvene kontraindikacije, što je retko) koji su motivisani, nikako pod prisilom, uključuje se lek „esperal”. Ako osoba preko tog leka ima žudnju i uzme alkohol, nastupiće vrlo neprijatne reakcije, o čemu su pacijenti informisani. Od samog početka, kao podrška i saradnici, po pravilu uključeni su i članovi porodice (supružnik, roditelj, dete) ili neke druge bliske osobe (prijatelji, kolege), pred kojima se taj lek pije. Kada uspešno prođu tu drugu fazu u Dnevnoj bolnici, praktično mogu da se vrate u porodicu i na posao. Svi su uglavnom srećni i uvereni da su završili lečenje, pa zato tu fazu zovemo „faza medenog meseca” – kaže načelnica i podseća da cilj lečenja u Dnevnoj bolnici nije samo uspostavljanje apstinencije, što je uslov za lečenje.
– Vrlo je bitno da pacijenti korenito promene dotadašnji način života i počnu zdravo da se hrane, da upražnjavaju rekreaciju, da se posvete porodici, da bolje organizuju slobodno vreme... Ukoliko nastave po starom i ne stvore prostor za trezven život, to neminovno vodi ka recidivu – upozorava.
Zbog toga ovaj stručni tim, kroz druženje i terapiju u Klubu lečenih alkoholičara, nastoji da se njihovim pacijentima dopadne da nastave dalje bez alkohola.
– Kada im kažemo da je neophodno da, svakog ponedeljka, najmanje još dve godine moraju da dolaze u klub, da bi se sve te promene ukorenile i da bi se oštećenja sanirala, većina njih ima otpor. Ali, već posle prvog susreta promene mišljenje i nastave da dolaze još dugo, neki čak devetnaest godina, jer im to doprinosi održavanju apstinencije – kaže dr Nataša Milošević. – Ne treba zaboraviti da su oni lečeni, ne i izlečeni, i više nikada ne smeju da okuse ni kap alkohola! To je pravilo, jer oni ne znaju da stanu posle prve čašice. Imamo, na primer, nekoliko njih koji su udovci i žive sami, pa, kako kažu, dođu u klub da „napune baterije”. E, zato je ta podrška vrlo važna.
Sasvim je razumljivo što su njihovim pacijentima kontakti u klubu prijatni.
– Prilikom svakog susreta prvo ćaskamo uz kafu, a onda prelazimo na tematski rad posvećen socijalnoj i porodičnoj rehabilitaciji, imamo i dan za edukaciju, zdravstveno prosvećivanje, ponekad zajedno idemo u pozorište, na izlet, krstarenje rekom... i kroz sve te aktivnosti vidimo kako se oni ponašaju u svakodnevnom životu. Evo, svake godine uz sok i zakusku koju pripreme članovi njihove porodiceslavimo i Novu godinu. Zasvira se i zapeva, u ponoć se obavezno zaore i stihovi „Šampanj ćemo otvoriti...” i baš bude veselo. Jedan od njih i svoju slavu slavi bez alkohola. Na tu ideju podstakao ga je bračni par koji mu, inače, dolazi u goste. Razmišljao je, ako oni ne dozvoljavaju da se u njihovoj kući puši, zašto ja ne bih zabranio da se konzumira alkohol. Tada je, kaže, video ko su mu pravi prijatelji – zaključuje sociolog Marina Dimitrijević.
-----------------------------------------------------------------------
Jedno pivo dovoljno
Alkoholizam ne bira profesiju. Svako može da postane alkoholičar, od radnika, do akademika. Samo je stvar ličnosti. Svetska zdravstvena organizacija je napravila preporuke koje su bezbedne količine koje čovek može da popije, a da ne prevagne u ovu bolest zavisnosti. Dozvoljena doza za muškarce je pet decilitara piva, dva decilitra vina ili 0,5 decilitara žestokog pića, dok je za žene, pošto imaju sporiji metabolizam, upola manje, i pod uslovom da se ne konzumira svakodnevno. Sve preko toga može da stvori rizik
------------------------------------------------------------------
Vrste alkoholizma
Svako ima određeni trenutak inspiracije za opijanje:
– Dnevno opijanje – pije na poslu, jer tamo može da se sakrije, a kod kuće se po podne trezni i glumi apstinenta;
– Večernje opijanje – ne pije na poslu iz straha od posledica, ali pije kod kuće ili u večernjim izlascima i posetama;
– Vikend opijanje – pije isključivo petkom uveče i subotom, trezni se nedeljom i sprema za radnu nedelju
– Opijanje u vreme dobijanja plate – opija se onog dana kada se deli plata, ponekad i nekoliko dana posle isplate, dok ima novca. Ostalim danima ne pije i neupućene uverava da može da ne pije i da nije alkoholičar
– Opijanje u posebnim običajnim prilikama – opija se isključivo na slavama, verskim svetkovinama, proslavama (svadbe, ispraćaji u vojsku, doček Nove godine, pri sahranama...) čime se prekomerno pijenje može dugo prikrivati
– Menadžersko opijanje – opija se prilikom zaključivanja važnih poslova sa poslovnim partnerima i time pravda svako ponovljeno opijanje