BAGDAD U BEOGRADU
Desilo se to istog dana, u Kabulu, Bagdadu i Beogradu eksplodirali su automobili-bombe. U Kabulu je poginulo 12 ljudi ispred zgrade Ministarstva odbrane, u Bagdadu tridesetak osoba na raznim lokacijama, uglavnom ispred vladinih zgrada, a u Beogradu su ubijena dvojica od kojih je jedan bio poznati sportski funkcioner. Atentati sa automobilima-bombama u Bagdadu su svakodnevica, u Kabulu prete da to i postanu, za Beograd smo mislili da su prošlost. Bombe u Kabulu postavljaju talibani protiv mudžahedina, Amerikanaca i njihovih saveznika, u Bagdadu šiiti protiv sunita, Amerikanaca i njihovih saveznika, suniti protiv šiita, Amerikanaca i njihovih saveznika. U Beogradu bombe postavlja "surčinski klan" protiv "bežanijskog klana" i obrnuto. Što se toga tiče američka ambasada i njihovi saveznici mogu mirno da spavaju...
Nadali smo se da će prizori sačekuša i atentata u Srbiji polako nestati posle 5. oktobra 2000. godine. Ipak, najnoviji atentat na sportskog funkcionera nije podstakao medijsku raspravu kako to da i danas, posle šest godina života u demokratiji, automobili lete u vazduh, već su mediji naprosto bili fascinirani metodom najnovijeg ubistva. Jer, eto, nije miniran automobil poginulog, već auto pored, koji je detoniran daljinskim putem, a to je novost u načinu ubijanja. Ozbiljnih razmišljanja kako nam se to i posle šest godina od rušenja starog sistema događa – nema. Umesto toga i dalje slušamo teze da mi moramo da budemo izvoznici bezbednosti, a ne uvoznici bezbednosti. Taj izvoznik bezbednosti trebalo bi da bude, naravno, pre svega Vojska Srbije. Kako da ona izveze tu bezbednost kad nam "surčinski" i "bežanijski klan" rade to što rade? Je li nam Vojska opremljena i osposobljena da izveze tu bezbednost u Avganistan? Ili da tamo pošaljemo "surčince" i one sa Bežanije, jer oni su kompatibilni s tamošnjim prilikama i akterima? Na koji nivo treba da podignemo naše odbrambene napore da bi bili kompatibilni sa našom bezbednošću i našim mestom u svetu?
Konačno, šta je dobila Vojska na ovim prostorima posle tih demokratskih promena? Možda je pitanje pomalo i usko, možda je i selektivno-elitističko, ali pripadnici Vojske, vojni penzioneri i članovi njihovih porodica predstavljaju grupaciju od najmanje 200.000 ljudi, što je za svakog političara ozbiljan broj potencijalnih glasača na izborima. Da li je, dakle, položaj Vojske danas bolji nego pre šest godina?
Baš kao i pre šest godina i danas političari na vlasti nemaju baš mnogo razumevanja i sluha za Vojsku. Sete je se samo kada dođu izbori. Istina, pre šest godina ni tada, jer se rezultat izbora često unapred znao. No, i posle 5. oktobra 2000. postmiloševićska Srbija ima sve manje sredstava za oružane snage, pripadnici Vojske i dalje su nedovoljno plaćeni, pa i marginalizovani. Intelektualno razoružavanje Vojske traje već godinama, a čelni ljudi armije opet se dovode u bliske veze sa pojedinim političarima. Predsednik Srbije kao vrhovni komandant, pa i kao nekadašnji ministar odbrane, dosta je angažovan na mnogim javnim manifestacijama Vojske, mnoge njegove izjave oko uloge oružanih snaga Ministarstvo odbrane kasnije pojašnjava u medijima. Premijer Srbije dosta je rezervisan u vezi sa reformama oružanih snaga, u načelu ih podržava, ali je ulogu garanta vojnih reformi svesno prepustio predsedniku Srbije. Ta kohabitacija omogućila je Ministarstvu odbrane da se u reformama u političkom smislu oslanja samo na predsednika Srbije, ali da u finansijskom pogledu direktno zavisi od ministra finansija.
Pre 5. oktobra 2000. godine vojni budžet je bio skoro dva puta veći nego danas, istina oficiri i podoficiri živeli su isto teško kao i danas, ali se nešto od borbene tehnike i tehnologije popravljalo i obnavljalo. U predvečerje napada na Jugoslaviju 1999. za samo 48 sati dve kompletne oklopne brigade prebačene su železnicom iz uže Srbije na Kosmet, a da NATO to uopšte nije uspeo da registruje. Bilo je tu više stotina tenkova i drugih borbenih vozila na železničkim vagonima. Danas, u procesu reorganizacije i reformi Vojske Srbije na teritoriji Vojvodine, koju treba da pokriva Prva brigada kopnene vojske, postoji samo jedan kamion vučni-voz za prevoz tenkova. Kada je nedavno rasformirana Prva oklopna brigada i njeni tenkovi M-84 poslati u Sremsku Mitrovicu, železnica je odbila da njeni vagoni čekaju natovareni tenkovima nekoliko dana na stanici dok taj jedan kamion ne preveze barem dvadesetak tenkova za jednu kompoziciju koja se železnici isplati za prevoz.
Predsedniče, kupite Vojsci barem još jedan kamion-vučni voz. Pa da onda izvezemo i tu bezbednost. Prethodno da ti izvoznici napišu i testament. Jer, na to ih obavezuje NATO procedura...