MILE BJELAJAC

Zajednička država Jugoslavija bila je dva puta zemlja pomirenja. U ime budućnosti teške i traumatične činjenice iz zajedničke prošlosti prećutkivane su ili je u igri simbola konkretan zločinac dobijao naziv Švaba, neprijatelj, okupator ili fašista. Bio je to jedan od uslova za kreiranje minimuma zajedničkog identiteta radi funkcionisanja složene države – pozitivno sećanje na zajedničku prošlost. Razbijanjem Jugoslavije nastala je potreba da se legitimiše novo stanje, projekti za čije je ostvarenje stradalo mnogo ljudi. Put ka racionalnoj istoriji zajedničkog života ometen je po treći put. No umesto ranijih trendova da se ukaže na svekolike prednosti zajedničkog života, na delu su oni obrnutog predznaka. Pobeđeni u Drugom svetskom ratu postaju pobednici. Nekadašnji pobednici odlaze u ilegalu ili se masovno prokazuju. Ratno stanje još je više podiglo strasti i uklonilo svaku vrstu obzira. Malo je bilo istoričara od renomea koji su u prvi mah hrabro istupili protiv umivanja istorije NDH (akademik Ljubo Boban). Iz redova umetnika pomenimo režisera Lordana Zafranovića.

Ako se prate izjave predsednika Hrvatske gospodina Stjepana Mesića poslednjih godina o osetljivim temama najnovije prošlosti ili njegov lični doprinos saradnji sa ICTY onda se to mora ceniti kao otklon u odnosu na višegodišnju, monolitnu retoriku koja je imala razumljivu svrhu da mobiliše naciju i da po svaku cenu opravda jedan politički projekat. Kada se prate neki raniji tekstovi novinara kao što su Denis Kuljiš, ili uopšte pisanje pojedinih medija koji su postali legendarni po suprotstavljanju dominantnom diskursu, zatim pisanje Dubravke Ugrešić, Igora Mandića, Darka Hudelista, posebno njegova obimna biografija pokojnog predsednika Tuđmana, javno delovanje pojedinih nevladinih organizacija, otvaranje doskorašnjih tabu tema iz "domovinskog rata" na stranicama poznatih nedeljnika, javno prikazivanje "Oluje nad Krajinom", uz sve one koji sa odobravanjem prate i podržavaju takav dijalog sa prošlim, samo se potvrđuje da je uvek nezahvalno političku pa i stručnu ocenu protezati na ceo jedan etnički korpus.

Svako razmatranje suočavanja sa prošlošću mora da vodi računa o psihološkim i socijalnim dimenzijama. Istorijsko pamćenje ili kolektivno sećanje jednog društva se proizvodi upravo da bi bilo nezaobilazna osnova (novog) identiteta i najčešće između onoga što je "opštepoznato" i "neupitno" i onoga kako je stvarno bilo zjapi provalija. Stilizovano sećanje postepeno može da postane opšti kulturni kod koji razvija čitav niz nesvesnih filtera kroz koje pripadnik jedne zajednice posmatra stvarnost, ali i svaku priču o prošlom. Istoričari koji su i sami učestvovali u izgrađivanju tog koda nisu u stanju da ga preispituju i braniće po svaku cenu intelektualnu ortodoksiju formiranu na tragu političke pobede. One u vlastitom nacionalnom korpusu koji "posumnjaju" ili one sa strane neće dočekati blagonaklono prihvatanje i staložena rasprava o novim činjenicama. Ne, pre će se posegnuti za političkim kvalifikacijama ("nije prihvatljivo") ili lepljenjem etiketa.

Da li proizvođenje svesti preko udžbenika, kućnog vaspitanja, prigodnih parada i proslava (simbola), biranjem sadržaja "kalendara" na državnoj televiziji, može biti nadjačano i uravnoteženo glasovima prethodno pomenutih pojedinaca, institucija pa i sudskim odlukama za ratne zločine?

Druga ozbiljna prepreka svakom preispitivanju dolazi iz nedovoljnosti naših znanja o prošlom uprkos svemu i metodološkoj grešci da se nekadašnji politički govor uzme za gotovu istinu o toj istoj prošlosti. Ovo se, po nama, izuzetno tragično odrazilo na razumevanje srpsko-hrvatskih odnosa u zajedničkoj državi. Tako i po jednom broju istoričara Hrvati su u Jugoslaviji uvek patili, bili eksploatisani, ugnjetavani i na kraju izloženi agresiji. U ekstremnijoj varijanti, srpski narod u Hrvatskoj je uvek bio remetilački faktor koji je opstruirao životne interese hrvatskog.

Pa ipak, a i sami smo učesnici nekoliko međunarodnih projekata, istoričari iz do juče sukobljenih zajednica sede, razgovaraju, identifikuju kontroverze, prilažu argumente i ne ostavljaju da jedino sudovi kreiraju sliku prošlosti. Tradicija dijaloga nekada ustanovljena između francuskih i nemačkih, potom nemačkih i poljskih, pa slovačkih i mađarskih istoričara, već deset godina je na delu između srpskih i hrvatskih istoričara – povjesničara.