Poljaci – nevine žrtve i krivci

U varošici Jadvabne, na severoistoku Poljske, komšije su 10. jula 1941. okupile na stotine Jevreja na gradskom trgu i neke od njih na licu mesta brutalno ubile. Okupljena rulja prisilila je preživele Jevreje da trče niz Grobljansku ulicu prema ambaru Bronislava Slezinskog. Svetina ih je sterala u ambar, polila ga kerozinom i žive spalila. Stradalo je preko 400 ljudi.

Ukupan broj žrtava tog prepada na Jevreje iz Jadvabnea i pogroma koji su usledili u obližnjim selima, popeo se na oko 1.600 duša. Iako je zvanična istorija kasnije koristila činjenicu prethodne okupacije Poljske od strane Hitlerove Nemačke da zločin podmetne Gestapou i žandarmeriji, krajem prošlog milenijuma otkriveno je da je to bio ručni rad meštana – Poljaka. Istina je bila decenijama potisnuta, a gorka priča zaboravljena sve do 1999. kada je istoričar Jan Gros objavio šokantne dokaze da zločin u Jadvabneu nije bio delo lokalnih vlastodržaca po narudžbi nacističkih komandanata. Dokumenti i izjave svedoka dokazali su da su Poljaci, tradicionalni katolici, samoinicijativno organizovali masakr svojih suseda Jevreja.

Saznanje je poljsku naciju postavilo pred teško iskušenje, otvorivši pitanje kolektivne krivice i o učešću Poljaka u istrebljenju Jevreja, kao i u genocidu. Čitav poljski narod postavljen je pred preispitivanje kolektivne savesti uz spoznanje da uvrežena slika o Poljacima koji su tokom Drugog svetskog rata izgubili šest miliona ljudi (od toga tri miliona Jevreja), nije sasvim tačna. Jer Poljaci nisu bili samo nevine žrtve nemačkog okupatora i strahovlade, nego i krvnici koji su, čim se ukazala prilika, prigrlili antisemitizam.

Mučna, višemesečna debata okončana je gestom tadašnjeg poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog koji je otišao u Jadvabne 2001. i povodom 60. godišnjice pogroma nad Jevrejima u tom gradu izvinio se zbog pokolja koji su Poljaci počinili. Njegov čin pomogao je boljitku odnosa između poljskih hrišćana i Jevreja, a u međuvremenu je (2000) ponovo otvorena istraga o slučaju, ali je ona 2003. prekinuta pošto tužilac Radoslav Ignatijev zbog nedostatka dokaza nije uspeo da optuži nikoga od još živih zločinaca iz Jadvabnea.

U procesima koji su u Poljskoj održani 1949. i 1953. osuđeno je nešto više od tuceta Poljaka za ubistvo jadvabnajskih Jevreja 1941. Nova istraga otkrila je posmrtne ostatke 200 do 300 žrtava i pomogla rasvetljavanju nimalo svetačke uloge Poljaka koji su s jednakim žarom učestvovali u još oko 30 pogroma na Jevreje, širom države. To je šokantno delovalo na svest Poljaka kojima je komunistički režim usadio sliku o sebi kao večitim žrtvama zavojevača. Predstava o neumrljanoj nevinosti naroda koji "nikad nije učestvovao u kolaboraciji" niti uprljao ruke krvlju, morala je da ustukne pred novim, decenijama prikrivanim saznanjem.

Trauma je bila najteža za građane Jadvabnea. Odbijali su da se suoče sa činjenicama o stvarnim protagonistima krvavog pira. Ignatijev je u izveštaju zapisao da je oko polovina odraslih muškaraca Jadvabnea zajedno sa ženama i decom učestvovalo u činu – neki su samo gledali, neki su pomagali u opkoljavanju i sprečavanju Jevreja da beže, a neki su ih ubijali golim rukama. Uprkos tome nisu se izvinili sunarodnjacima za nedelo svojih predaka; mnogi Poljaci i danas vole da kažu kako su Jevreji "sarađivali s Rusima" a Poljaci bili od strane Nemaca "prisiljeni da ubijaju Jevreje", kao i da su i Jevreji "učinili mnoge strašne stvari Poljacima, ali to nikoga ne zanima".

Gradonačelnik Jadvabnea Mihal Čajevskis zatražio je 2003. "prekid cirkusa", a njegovi sugrađani, potomci dželata, ubeđivali su medije kako je verzija o incidentu, koju su čuli od rođaka, potpuno drugačija od one iz knjige Jana Grosa. Lokalni sveštenik Edvard Orlovski ništa manje vatreno ponavljao je da su za zločin u Jadvabneu krivi Nemci jer oni su "osudili Jevreje na smrt, a ne Poljaci", uz napomenu da "ima neoboriv dokaz" da su ubice zapravo bili Nemci, tačnije jedinica pod komandom Jevrejina preobraćenog u nacističkog generala. Zvaničnik Katoličke crkve u Poljskoj kardinal Josef Glemp nije se nasekirao zbog ovakvih izjava oca Orlovskog ni sličnih napora iz redova domaće Katoličke crkve u cilju poricanja zločinačke prošlosti Poljaka, naprotiv. Na misi posvećenoj pomenu jevrejskim žrtvama u Jadvabneu kardinal Glemp je čak zatražio od preživelih poljskih Jevreja da se izvine Poljacima jer su "Poljskoj doneli komunizam".

Jadvabne su 2003. opsedali ne samo novinari, nego i autobusi puni turista koji su prstom upirali u domaćine. "Osećam se kao da sam lično odgovorna za pogrom, iako nisam", svedoči gospođa Ramotovska, odlučna da se iseli iz grada koji mora da se suoči sa istinom i prestane da čeprka po ranama.