Teror vodokotlića

Nedavno dobih primamljivu ponudu prijatelja da mu, dok je sa porodicom na odmoru u Grčkoj, pričuvam stan. A najbolje ću ga čuvati, kaže, ako se kod njega preselim. Prihvatih tu mogućnost da u četvorosobnoj gajbi, luksuzno opremljenoj, i ja konačno, makar nakratko, uživam u pravom komforu. Jeste, negde duboko u sebi, žalio sam što takvu šansu nisam imao u mladosti, ali se ni ova ne sme propustiti. Imaću dve nedelje svoj mir.

Tako se privremeno uselih u jedan od onih zvezdarskih solitera, u stančugu na osmom spratu. Dan prođe bez uzbuđenja, a kad dođe noć i vreme za miran san, počeše strahote.

Negde iza ponoći, samo što me uhvati prvi san, začu se tutnjava koja je, kako sam mogao bunovan da procenim, stizala iz nekog stana na višim spratovima. Učinilo mi se kao da cunami stiže s nebesa. Uleteo sam u kupatilo i tu očekivao katastrofu, jer je buka stizala iz kanalizacionih cevi. Pomislih, zgrada se ruši. "Džambo džet" se, međutim, stušti ka temeljima solitera.

Nekako preživeh taj udar, kad se negde iz visina začu snažno grgoljenje vodokotlića i ponovno ateriranje "džambo džeta" niz kanalizacione cevi. Junački izdržah i taj novi udar, kad se tutnjava, po treći put, sruči niz soliter.

Ne mogavši više da izdržim te kanalizacione katastrofe, obukoh prijateljev kućni ogrtač i zaždih uz stepenice. Zaboravih da postoji lift. Zadihan i sa dušom u nosu, prateći trag stambenog cunamija, stigoh do stana na 16. spratu. Zazvonih hrabro na vrata.

– Kojim dobrom – upita me čovek odškrinuvši ih tek toliko da mu vidim dobroćudno lice.

– Izvinite, komšija, ali bacanje stvari u klozetsku šolju u ovo doba noći...

– Kakve stvari? O čemu vi to govorite? Ja samo pokušavam da velikim količinama vode oteram smrad koji je ostao još od juna, kada sam ispirao bure korišćeno za kiseljenje kupusa – reče pitomi i zalupi mi vrata ispred nosa.

Spustih se liftom do osmog sprata. Uzeh iz ormarića u kupatilu bensedin. Počeh nešto i da sanjam, kada me opet probudi snažno šuštanje nečijeg vodokotlića. Čekao sam da se napuni, pa da se okrenem na drugu stranu i zaspim. Čuh i drugo pražnjenje, treće, četvrto... Kao da je neko stajao u kupatilu, negde iznad moje glave i imao zadatak da stalno povlači lančić na vodokotliću.

Opet se uvukoh u prijateljev kućni ogrtač i, osluškujući, od vrata do vrata, stigoh do 11. sprata. Iz jednog stana se čula galama, kikot, muzika, kao da se nešto slavilo. Dugo sam zvonio dok je, pretpostavljam, vlasnik stana otvorio vrata. Tu ostah ukopan. Go golcijat, kao od majke rođen, pojavi se muškarac tridesetih godina. Iza njega košmar, Sodoma i Gomora. Nagi muškarci i žene, uz zvuke jednolične muzike, pretrčavali su iz jedne sobe u drugu, valjali po patosu hodnika, flaše svuda po stanu, iz prevrnutih je još curio alkohol.

– Izvolite, jeste li i vi dobili SMS poruku za učešće u ovom hepeningu? Upadajte i brzo se skidajte! – viknu na mene ovaj čovek iz šume.

– Šta, da uđem i tu ostavim kosti. Ne, hvala, ne treba. Došao sam samo da vas zamolim da, bar u ovo doba noći, manje koristite taj vaš snažni vodokotlić – jedva izustih, gledajući da što pre pobegnem od te golotinje.

– O, čoveče, kako da gostima zabranim da koriste ve-ce, kad se toliko pije. Šta biste hteli, da im bešike puknu. Vidite li koliko tu sveta ima, moraju da čekaju u redu ispred toaleta – objasni golać i ja poljubih još jedna vrata.

Izluđen i ne verujući u ono što videh svojim očima, jer vreme "dece cveća" je odavno prohujalo, spustih se u apartman, sada pretvoren u mučilište. Narednih pola sata zavlada mir. U snu mi se javiše karakondžule, počeh da se preznojavam, kada se nesnosni šum sada začu iz nekog stana na nižim spratovima. Izmoren ovim buđenjima pogledam na sat – već je pola tri. Punjenje vodokotlića traje dugo i strašno. Imao sam utisak da mi je glava priključena na gradski vodovod i da se puni tekućinom kad god neko dole povuče lančić. Iscrpljen i sa nekoliko grama snage, kao pas koji njuškajući nađe davno zakopanu hranu, jedva siđoh tri sprata niže i tiho zakucah na vrata iza kojih se čuo šum vodokotlića u ravnomernim vremenskim razmacima.

– Komšija, ako za Boga znate, prekinite tu igru u vašem kupatilu i ne povlačite više lančić vodokotlića. Inače, za neki sat imaćete me na duši –  rekoh i padoh na kolena kao pred nekim svecem.

– Ništa ne razumem. O čemu je reč? O vodokotliću? O, pa to je moja muza. Baš u ovim trenucima sam u velikom stvaralačkom zanosu i mogu da pišem radio-dramu samo dok traje to nadahnuće, to punjenje vodokotlića. Idite vi i mirno spavajte. Javiću vam vreme emitovanja moje drame. Nije isključeno da budete i jedan od njenih junaka – tiho pritvori vrata posleponoćni pisac. Moja glava klonu na njegova vrata.

U prijateljev stan sam se vratio tek posle dvadesetak minuta. Jutro dočekah budan i kao isprebijan. Pokupih ono malo stvari što sam doneo sa sobom i nekako stigoh u moj dom, slatki dom. A lopovi nek′ rade svoj posao, šta ja tu mogu.

Prijatelj se vrati iz Grčke prošlog četvrtka. Ispričah mu svoje dogodovštine. On osta miran. Kao da ga to nije iznenadilo. Kaže da je to normalno u njihovoj zgradi, otkako je na zahtev stanara sa viših spratova pojačan pritisak vode. Ja mu na to pokazah novine u kojima piše da je u Švedskoj strogo zabranjeno korišćenje vodokotlića, od 22 časa uveče do sedam sati narednog dana. Građanima se mora obezbediti mir i tišina.

– E, pa ako ti je tišina toliko potrebna, možeš je naći jedino na groblju. A ni za tamo više nisam siguran – posavetova me prijatelj. I ode. Ne zahvali ni za onu jednu noć što sam mu čuvao onako veliki stan.