Srbija do Sejšela
Krenula je nova 2011., a na domaćoj političkoj sceni kao da je zamrlo javno zauzimanje nekih političara za ulazak Srbije u NATO: to je jedan od znakova da su izbori tu, ili ove, ili sledeće godine. Jer, one stranke koje očekuju da dobro prođu na izborima sigurno neće pozivati Srbiju da uđe u NATO, pošto za tako nešto ne postoji široki javni konsenzus. Slično je bilo i pred izbore 2008., kada su oni koji su bili za ulazak zemlje u NATO odjednom prestali da o tome govore. Dakle, u predstojećem periodu NATO ne bi trebalo da bude dežurna tema stranaka na vlasti, zapravo, mislim da ni jedna stranka u Srbiji neće ulazak u NATO staviti u svoje predizborne parole i programe. Osim ako, sada posle izveštaja Dika Martija i svega što se događalo i događa na Kosovu, ne žele da izvrše političko samoubistvo. O tome da su sve sadašnje i buduće krizne lokacije na kojima se pojavljuje NATO praktično na granicama Rusije, a hiljadama kilometara daleko od granica SAD, i šta to znači u kontekstu ruske nuklearne doktrine, bolje da i ne govorim...
S druge strane, prelazak na profesionalni sistem popunjavanja armije i reforma vojske Srbije biće sigurno tema o kojoj će se stranke sporiti uoči izbora. Pri tome svi kao da zaboravljaju da je za stabilnost sistema odbrane, kao i za promene u tom sistemu, vrlo važno da postoji velika javna podrška, odnosno bar minimum saglasnosti svih glavnih političkih aktera u zemlji. U mnogim demokratskim državama za zakone u oblasti odbrane, da bi bili usvojeni, mora da glasa dve trećine poslanika. U tom kontekstu može se posmatrati i problem ulaska neke države u NATO. Odnosno, zašto NATO preferira da u svakoj zemlji koja pretenduje da postane članica alijanse ima široku podršku javnosti? Zato što se može dogoditi da posle ulaska neke države u savez na sledećim izborima pobede snage koje nisu za NATO, pa nova vlada odluči da zemlju povuče iz alijanse. A to onda za NATO donosi celi niz velikih problema. Da li se to negde već dogodilo? Jeste, De Gol je svojevremeno povukao Francusku iz NATO-a i alijansa je svoju glavnu komandu i veći broj instalacija morala da preseli iz Francuske u Belgiju. Naravno, posebna je priča da politički uticaj neke članice direktno zavisi od vojnog doprinosa te članice savezu, da alijansa vrednuje i kvantitet i kvalitet nečijih oružanih snaga, da se u savez ne ulazi pod nekim svojim uslovima i da sve to i nije tako jeftin sport. Osim ako ne želite da u savezu samo prenosite ranjenike i pravite burek.
Međudržavni odnosi pretrpani su vojno-strateškim realnostima. Dimenzionisanje vojske Srbije odvija se u okviru utvrđivanja viđenja sveta oko nas, pri čemu na Zapadu i dalje važi dosetka kako „nema ničeg ofanzivnijeg od defanzivne pozicije Srba“. Ipak, neki kod nas i dalje uzdišu nad tim što nismo članica NATO-a, a skoro svi oko nas su u NATO-u, „pa možemo postati ostrvo, izolovani i opkoljeni“.Postavljam pitanje kako možemo biti opkoljeni bez onih koji nas opkoljavaju? Jer, oko nas su prijateljske zemlje sa kojima imamo sporazume i o vojnoj saradnji. Ili je to relikt nekadašnjeg komunističkog razmišljanja, apsolutizacija neprijateljskog okruženja, deo interpretacije teorije klasne borbe? Da se vratimo onda na ONO i DSZ?
Vojska Srbije dobila je najveći deo kolača državnog budžeta. To je i logično i tako treba i da bude. Ali je onda i logično da se postavi pitanje kakve interese u okviru raspoloživih para treba da brani ta vojska. Pitanje dopustivosti primene oružanih snaga za odbranu naših interesa u situaciji ograničenih mogućnosti i principa što manjih troškova i rizika po državu? Da li je neko ozbiljno analizirao srpske životne interesa na Balkanu i šire? Ima li Srbija danas uopšte takve interese? Interese čija je povreda pitanje života ove zemlje?
Analiza strateških interesa Srbije na Balkanu, u kontekstu bezbednosti naše teritorije, pre svega je zadatak zvaničnih vojnih eksperata. Umesto toga, iskazan je strateški interes da se srpski oficiri pojave u okviru misije EU na ratnim brodovima u Indijskom okeanu. U vodama Sejšela, u borbi protiv pirata. Bez srpske zastave. Lepa vojna ekskurzija. Koristiće nam to na Dunavu i Tisi...
Teško je snaći se u spletu najnovijih srpskih ideoloških i strateških interesa. Naime, nije mi sasvim jasno šta potiče iz ideologije srpskog neoliberalnog kapitalizma, a šta od državne i nacionalne strategije, ali je sasvim jasno da je priča o deideologizaciji spoljne politike u međuvremenu devalvirana.
U vezi s tim, šta znači to ako se ministar spoljnih poslova Srbije obraća ambasadorima naše zemlje na ambasadorskoj konferenciji usred Beograda na engleskom jeziku? Zbog visokog gosta iz Slovačke? Ili je reč o tome da ćemo, u skladu sa četiri stuba naše spoljne politike, sledeće godine čuti govor na ruskom, onda možda i na kineskom…