Niko neće sobom da se bavi

Reditelj Jagoš Marković radi predstavu „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže u Ateljeu 212, dramu koja se nemilosrdno razračunava sa lažnim sjajem, bogatstvom i svim opsenama koje donosi novac i uspon u društvu. Krležine junake tumačiće: Boris Kavaca, Anica Dobra, Nikola Ristanovski, Vlastimir Đuza Stojiljković, Svetozar Cvetković, Jelena Đokić, Branislav Trifunović, Tanasije Uzunović i drugi. Premijera je zakazana za petak, 4. februara na Velikoj sceni Ateljea 212. Premijeri će, kako nezvanično saznajemo, prisustvovati i Ivo Josipović, predsednik Hrvatske.

Ovo je druga predstava koju radite po delu Miroslava Krleže. Zašto mu se ponovo vraćate?

Vraćam se Krleži jer je napisao, stvorio delo koje je višeznačno, katarzično, tiče nas se i emotivno i racionalno. Tiče se i srca i morala, i erosa, časti i beščašća. I bolesti i zdravlja. Teme ovoga vremena. Bolne. Hrabro je, čak subverzivno u Beogradu televizijske „Farme” i svakojakih porno žutila igrati Krležu. Koga još doktor filozofije i slikar Leone Glembaj zanima??? E, pa mene! Nas zanima. I Vas će! Instinkt me ne vara. Nužno je danas dovesti te nakaze i mučenike na scenu. Nužno je da se taj jezik čuje sa scene. Izumiru erudite, izumire kult znanja, obrazovanja. U vremenu informacija mi radimo sve obrnuto. E, baš zato ćemo imati Krležu u Beogradu!

Drama „Gospoda Glembajevi” bavi se događajima i sukobima unutar porodice Glembaj. Koliko je porodica izgubila osnovno značenje? Da li nam nameti vremena i trka za materijalnim vrednostima nameću druga merila, principe, norme...

Više od toga. Aktuelno je isto što i banalno. A klasika je više od toga. Istinito. Prepoznatljivo, to da. I više nego pre. Ta familija je i simbol društva čitavog. I sve je to tako strašno, u stvari bolesno. Bez ljubavi. Kao šakal u šakala. Primitivci jedu one kojima je duša lepo vaspitana, koji nemaju imunitet za koridu, za verbalnu klanicu, svake vrste. Porodica? Kao red, kao zaštita, kao toplina, kao mesto bezbedno od nedaća sveta? Postoji li to? Da! I te kako. A to što nije u modi, na ceni, u trendu, pa ne znači da ga nema. Sistem vrednosti u društvu! A to je haos. Nakazan je. Glembajevi se rade u Beogradu posle 40 godina. Nisu slučajno došli. U njima ima nečeg i apokaliptičnog. Nečeg od kraja jednog sistema, buđavog trulog sveta. Pojedinac u svetu zla! Taj kontekst je porodica, ali i društvo. Čak i svet. Bolesno, mutno i van nas, ali i u nama. I borimo se bar ponekad, sa onim van nas, ali sa onom klicom svega toga u nama samima, e to retko. Niko neće sobom da se bavi.

Ne sviđa Vam se stanje duha ovog vremena? Šta konkretno?

Ima puno straha, a stida nema! Zavukli smo se u svoje svetove male ili nemale i u njima živimo. Meni je, hvala bogu, lepo. Ali, taj zajednički imenitelj, to socijalno kolektivno ja, kao da ne postoji. Prostakluk, neukus, bučni su. I govor mržnje, netolerancija, zabrana na različitost, jednom rečju fašizam, kao i licemerni kvazievropski, govor lažne političke tolerancije! Govor kod nas shvaćen krivo, zloupotrebljen, kao i štošta, govor koji zabranjuje autentičnost bilo koje vrste! Ma gadi mi se i Evropa u koju će da me vode lopovi! Neću! Neću da nam zdravlje čuvaju tako što glumci ili balerine u tankim kostimima moraju da puše cigarete kao bednici na ulici na minus dva. Pa ta nakazna primena zakona o pušenju sve vam govori! U Evropi uz scenu samu imate salon za pušače. Samo kod nas nigde salona za pušače koji neće ugrožavati one druge! To je diskriminacija par ekselans!

Predstavu „Kate Kapuralica”, koja je na izvestan način, obeležila Vaš rediteljski rad smatrate svojom intimom. Intima Vam je važna. Zašto?

Ne umem da objasnim. To je srž svega. Sve ide iz nje. Tanka je granica. Baš zato o tome ne želim da govorim. Zato što je intima. Kad bih o njoj govorio, ona to ne bi bila. U vremenu smo rijalitija, žute štampe. Žutila koje liči na besnilo. Nema više dela, rada, samo intima koja se prodaje. Tako se prodaje javna ličnost, a sa tim je garantovana i karijera i pare i ugled i sve to preko noći. Čemu onda učiti, raditi, studirati, izučavati zanate, razbijati glavu kako se govori Krleža, a kako Euripid u ovom vremenu. Živimo u vremenu prečica. Vidite da su se umni ljudi povukli. Da ne možete bez velike muke naterati pametna čoveka da da intervju. Sramno je biti danas javna ličnost. Prepustili smo te terene onima kojima je taj prostor ono što je nama prostor kreacije, prostor probne sale.

Smeta Vam jalova priča, ovo brbljivo vreme koje mnogo više afirmiše priču od rada. Kako preživeti ovaj vrtlog vremena?

Očistite svoju baštu svaki dan. Neko je rekao da u kući u kojoj se pod ne mete svakoga dana čovek prestaje moralno da misli. Pođimo od sebe. Bukvalno. Sredimo sebe. Svoje misli! Svoje reči! Taj prostor je ogroman! Nezamislivo je veliko polje misli. Neka budu dobre. Iskrene, istinite. Lepe. I to razmenjujemo. To se množi….Može se to!

Ima li za nas nade? Gde vidite izlaz?

Naravno da ima. Beznađe je najčešće ipak glupost. I sebičnost. Ono zrno ljubavi u nama samima će nas spasiti. Poštovanje za druge, za rad drugih, to će nas spasiti. Ko to nema propao je. Radost koju imamo kad sretnemo drugo biće, njegova autentičnost, pa toliko nam daju drugi. Sve je tu, samo je buka pa se ne čuje. I mi u sebi preglasno mislimo, pa drugog ne čujemo. Ima dobrih ljudi. Uvek, svuda! Pojave se i kad nam se učini da nije tako. Treba biti hrabar i verovati svom unutrašnjem glasu.

Da li će nam predstava „Gospoda Glembajevi” pomoći u tome?

Lepota će spasiti svet. A katarza je lepota. Ta predstava nam neće ukazati na lepe strane života, u njoj nema lepote lako i golim okom vidljive. U njoj ima puno bola, puno mraka, ali i puno lepote u ljudskosti koja pati, zgažena, puno svetla koje je zatamnjeno mrakom bolesnih, primitivnih, gramzivih, ali ta bol, kao vrh ledenog brega, ta tačka, najviša na njoj: biti, izdržati. To donosi pročišćenje.

Beogradska publika to zna. Znam za koga radim. Ovo je moja ruka podrške njima. Zato jedva čekam taj petak u februaru.

Borka G. Trebješanin