Izvoz jedino rešenje

Najveći deo novca iz nacionalnog investicionog plana (NIP) za zaštitu životne sredine biće namenjen poboljšanju situacije u oblasti upravljanja komunalnim otpadom, dok je rešavanje problema opasnog otpada gotovo zanemareno. Od 11 projekata koji će biti finansirani iz NIP, čak šest je posvećeno upravljanju otpadom i u njih će biti uloženo oko 11,5 miliona evra. Od toga će jedino za izradu inventara PCB i za izvoz transformatora i kondenzatora koji sadrže tu štetnu materiju biti potrošena dva miliona evra. Prema oceni Miroslava Nikčevića, direktora Uprave za zaštitu životne sredine, nepostojanje nacionalnog centra za tretman opasnog hemijskog i medicinskog otpada i dalje je jedan od najvećih problema zaštite životne sredine. Iako je njegova izgradnja bila ranije planirana, to se još nije dogodilo.

– Bilo je predviđeno da se nacionalni centar gradi po fazama –  navodi Nikčević – a sredstva za prvu fazu bila su obezbeđena donacijom Evropske agencije za rekonstrukciju. Novac, međutim, nije utrošen za to, jer nije bilo moguće obezbediti lokaciju za izgradnju postrojenja. Pojedine nevladine organizacije su, verovatno zbog lične promocije, plasiranjem pogrešnih i tendencioznih informacija, stvorile negativan stav prema ovom projektu, što je dovelo do povlačenja lokalne samouprave iz projekta.

Jedini način postupanja s opasnim otpadom u Srbiji danas jeste njegov izvoz na tretman u inostranstvo. Ako onaj ko ga je proizveo nema novca da plati izvoz, postojeći propisi dopuštaju, međutim, da i decenijama pre toga ostane u privremenim skladištima. Nikčević napominje da, ako bi se izvozile sve količine koje nastanu, prema nekim procenama, industrija bi stranim operatorima plaćala i do 50 miliona evra godišnje. Donošenjem zakona o upravljanju otpadom, čiji je predlog upućen Skupštini, ukazuje on, stvoriće se uslovi da uprava izvrši značajan pritisak na industriju da sa otpadom koji napravi postupa u skladu sa praksom Evropske unije.

– Prema Predlogu zakona, industrija će moći u privremenim skladištima da drži opasan otpad najviše godinu dana. Smatramo da će privrednici vrlo brzo doći do zaključka da je izgradnja nacionalnih kapaciteta za tretman i u njihovom interesu. Zakon će takođe omogućiti da privatni sektor počne da investira u ovu oblast, što je na duže staze jedino održivo rešenje – zaključio je Nikčević.

Kada je reč o opasnom otpadu medicinskog porekla, Miroslav Tanasković, iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja Beograda, kaže da je infektivni otpad najveća pretnja za zdravlje stanovništva, jer ga ima najviše. Čine ga igle, špricevi, gaze, pipete, sistemi za transfuziju, krv i derivati krvi, epruvete i drugo što sadrži mikroorganizme koji mogu da izazovu infektivno oboljenje.

– Patoanatomski otpad, odnosno delovi tela koji se odstrane u hirurškim intervencijama – objašnjava Tanasković – spaljuju se ili, što je kod nas češće, sahranjuju na grobljima. Radioaktivne materije regulisane su propisima Međunarodne agencije za atomsku energiju, a farmaceutski otpad iz Srbije takođe se izvozi, jer nemamo uslove za njegovo uništavanje.

Postupak odlaganja infektivnog otpada počinje izdvajanjem na mestu nastanka, zatim se steriliše i melje, pa onda odlazi na deponiju ili na reciklažu. Umesto mlevenja i odlaganja na deponiju, ova vrsta otpada može i da se spaljuje, ali su troškovi tada veći, jer se obavlja u veoma skupim i savremenim postrojenjima.