Gluma kao porodična sudbina

Mećavnik, Mokra Gora – „Ovo je divan festival jer se na njemu, na malom prostoru i u maloj formi, događaju velike stvari. Bio sam juče i na vrhu planine. Zaista je fascinantno što je moj pogled mogao da obuhvati i deo Srbije i deo Bosne i Crne Gore. Predivno”, rezimira svoje utiske kratkog boravka u Drvengradu, Gael Garsija Bernal, meksički glumac i reditelj i velika internacionalna zvezda.

Junak filmova Injaritua, Almodovara, Saleša, ali i Vinika i Kaufmana, pun je utisaka o „Varljivom suncu 2” Mihalkova i o „Romi” Federika Felinija čije prikazivanje je poslužilo Emiru Kusturici za veoma inspirativno predavanje studentima, ali i utisaka stečenih u direktnom kontaktu sa publikom omnibusa „Revolucija”, koji Bernal potpisuje i kao reditelj, i kao producent, i kao glumac.

Radili ste sa mnogo različitih reditelja, od njih dosta i naučili, pa ste se, verovatno, zato i sami upustili u rediteljski posao?

Nije mi bila namera da postanem reditelj i da mi to bude vokacija, već se vremenom u meni rađala snažna želja da stvaram filmove, jer postoje tolike priče koje valja ispričati. Zato sam osnovao i svoju malu producentsku kuću, pomagao mladim rediteljima, a onda počeo i da režiram. To se desilo nekako prirodno. Vidite, ja izvrsno igram i fudbal, ali to ne znači da se mogu nazvati profesionalnim fudbalerom, pa tako smatram i da ne mogu da se nazivam profesionalnim rediteljem. Sebe isključivo doživljavam kao profesionalnog glumca.

Kao rođenog glumca?

Dobro, može se i tako reći, jer sam rođen u glumačkoj porodici. I otac i majka su glumci, pa sam počeo veoma rano da glumim u njihovim pozorišnim predstavama. Svakom detetu, pa i meni, boravak u pozorištu bila je fantastična igra. Mojim roditeljima verovatno i briga manje, jer sam im bio stalno na oku. Meni je, dakle, bilo veoma teško da pobegnem od svoje glumačke sudbine. Gluma mi je bila suđena, a ja sam toliko maštao da postanem fudbaler. Toliko o mojim snovima!

Filmovi koje ste režirali među kojima je i „Revolucija” snažno tretiraju socijalne teme i samu meksičku revoluciju. Verujete li u mogućnost revolucije i buntovništva?

Da, verujem, ali ne u revoluciju koja lije krv, demonstrira silu i oružje, već u revoluciju koja predstavlja nenasilni proces dolaska do boljitka. U Meksiku se već jednom dogodila velika revolucija, sa puno krvi i bratoubilaštva, i to je verovatno bio jedini način dolaska do nezavisnosti. Sada nam takva vrsta revolucije nije potrebna.

Koliko je danas kod mladih Meksikanaca prisutna svest o značaju revolucije? Živi li još uvek mit?

Postoji svest o tome da meksička revolucija nije bila samo krvavi građanski rat, već i da je predstavljala i osvešćenje, i da je donela velike promene u kulturnom identitetu nacije, učvrstivši zajedništvo različitih naroda koji žive na tlu Meksika. Ovo što je Meksiko danas možemo da zahvalimo revoluciji. Svest o tome postoji, a postoji i mit.

Mitski junak je i Pančo Vilja o kojem će Kusturica snimiti film. Vidite li sebe kao deo toga?

Apsolutno, ali još nisam dobio i zvanični poziv za učešće u filmu. Jedno je sigurno: ubeđen sam da je on jedini reditelj koji je u stanju da uradi takav film. Mišljenja sam da to ne može da uradi nijedan meksički reditelj. Emir je najbolji za to, jer je on sam po sebi neka vrsta Panča Vilje.

A film i revolucija?

Film je jedna od najznačajnijih revolucija i najvećih izuma dvadesetog veka. Sećam se da nisam mogao da gledam strane filmove u Meksiku dok sam bio dete, ali se dogodila i ta vrsta revolucije, pa sada gledamo filmove iz celog sveta. Uostalom, i pojava gledanja filmova preko interneta je jedna vrsta revolucije, jer je sada film dostupan u gotovo svakom domu širom planete. Naravno, film baš kao ni ostale grane umetnosti ne može da promeni svet, ali može da ukaže na to kakve su promene potrebne i da bude katalizator za promene.

Zahvaljujući filmskoj revoluciji i Vi ste kao glumac dostupni u domovima širom sveta, a sigurna sam da mnogi smatraju da ste od uloge u Almodovarovom filmu „Loše vaspitanje” napravili glumačko remek-delo?

Ta uloga jeste za mene bila nekako presudna. Izazovna, jer je kameleonska, sa mnogo uloga u jednoj ulozi. S druge strane, ona mi je priredila i mnogo uzbuđenja i zadovoljstva. To je vrsta uloge koju svaki glumac priželjkuje i voleo bih da mi se ponovi.

Poznate su reakcije koje je ovaj film izazvao u Španiji, ali kakve su bile u Meksiku, u kojem je katolicizam takođe veoma jak?

U Španiji su se mnogo više ljutili nego u Meksiku, jer film dotiče problematiku obrazovanja u Španiji u vreme Frankovog fašističkog režima, kada su mnogi svoja obrazovanja mogli da steknu isključivo u katoličkim školama. U Meksiku, zahvaljujući upravo revoluciji o kojoj smo pričali, ukinuta je religija u školama.

Vi ste i velika latinoamerička zvezda. Da li su zbog toga izazovi za Vas još veći?

Sigurno. Mi delimo gotovo istu kulturu, sem Brazila, i isti jezik, te nam je lako da stvaramo zajedničke filmove i veliki broj koprodukcija sa Argentinom, Kolumbijom, Čileom... Rezultati takvih saradnji su danas veoma zapaženi, vidljivi i cenjeni. Nastao je veliki broj vrhunskih filmova i ja samo mogu da budem ponosan što sam deo njih.

---------------------------------------------

Vrela festivalska završnica

Mećavnik, Mokra Gora – Broje se sati do svečane dodele Zlatnog, Srebrnog i Bronzanog kustendorfskog jajeta, o čemu je žiri u sastavu Vinsent Maraval, čelnik čuvene producentsko-distributerske kuće „Vajld Banč”, Ričard Brik, producent filmova Vudija Alena, i Iva Draškić-Vićanović, profesor, već doneo odluke, ali ih još uvek drže u tajnosti dovodeći studente koji su se takmičili do slatke neizvesnosti.

Sama završnica 4. Kustendorf festivala zaslužuje epitet vrela, jer su temperaturu podigli Nikita Mihalkov, Gael Garsija Bernal, domaćin Emir Kusturica, sa svojim predavanjem posle Felinijeve „Rome”, ali i češki reditelj Jan Sverak, sa svojim filmom „Kavasakijeva ruža”, za koji je ponovo osvojio kandidaturu za Oskara (Sverak je već bio nominovan za film „Podeljeni propadamo”), kao i naš dokumentarista Boris Mitić koji je dobro zasmejao publiku filmom „Doviđenja, kako ste?”

Hrebejkov novi film, porodično-disidentska drama koja baca svetlo na metode koje je tajna policija upotrebljavala kako bi diskreditovala svoje protivnike, govori o burnoj češkoj prošlosti bez ijednog flešbeka. „Kavasakijeva ruža” je i veoma provokativan film, ne samo u političkom smislu već i na ličnoj osnovi, jer govori i o tome koliko je ljudsko pamćenje nesavršeno i krhko, i koliko se sećanje na važne istorijske događaje kad-tad može svesti na puku interpretaciju. U uzbudljivoj priči o disidentstvu, prijateljstvu i izdaji, igraju sjajni češki glumci, koji daju izvanredan doprinos dokumentarističkoj strukturi filma o postkomunističkoj eri u Češkoj.

U susretu sa studentima posle projekcije svog filma, dokumentarista Boris Mitić je rekao i sledeće: „Pola nas dokumentarista nema filmsku školu, što očigledno nije mana. Zanat se da naučiti, ali nema svako nešto da kaže, a među onima koji imaju malo je onih koji znaju kako. Mladi treba da se školuju na više frontova, da valorizuju svoje lične kvalitete i afinitete, da snimaju samo ono što lično smatraju da moraju, koliko god da potraje, da se uče na kontraprimerima”. Na ovaj način Mitić je studentima dao punu podršku u važnoj borbi zvanoj film.

Kustendorfsku završnicu upotpunio je i jedan likovni događaj – postavljanje murala inspirisanim kadrovima iz Kusturičinog filma „Arizona drim” trojice mladih ruskih autora, članova umetničke grupe „Bolty-f-tomate” na glavnom drvengradskom trgu, imenovanjem još jednog trga imenom Abasa Kijarostamija i koncertom norveškog benda „Farmers market” koji je svirao balkanski folk.