Košmarni sedmi dan

Od prvog dana nove godine, kada je startovao Dakar reli, sve oči u Srbiji uprte su u zeleno-žuti KTM s brojem 61 koji, po treći put, vozi korpulentni Subotičanin Gabor Sagmajster. Uprkos činjenici da dnevno provodi čak i po 15 sati na motoru, savladavajući više nego teške i opasne staze, i nedostatku vremena za odmor, Sagmajster se odazvao našem pozivu i pristao na intervju za „Politiku” koji smo, iz razumljivih razloga, radili putem mejla.

Ovo je Vaš treći Dakar. Da li je teži ili lakši, isti ili drugačiji?

Svaki Dakar je drugačiji, zato što specijalni ispiti nisu isti. Uvek je 30 odsto puteva izmenjeno. Za razliku od prošle sezone, sada smo išli na sever Argentine i Čilea i videli dosta novih mesta.

Beležite nešto slabije rezultate u odnosu na prošlu godinu. Zašto?

Ako neko misli da može bolje, neka dođe ovde. Ja sam zadovoljan postignutim. Konkurencija je jača nego prošle godine, mnogo je Latinoamerikanaca koji poznaju teren i dosta je povratnika, starih „dakarista”, koji su zbog ekonomske krize propustili prošli reli. Znam da mi je mesto među najboljih 40 vozača, ali to znači da ću previše rizikovati. Moj cilj je da završim reli s boljim rezultatom nego prošle godine i to ću ostvariti.

Koliko sati provodite na motoru?

Između sedam i 15 časova, u zavisnosti od toga koliko je duga etapa.

Staze su pravljene za motore od 450 kubika, Vaš KTM ima 690. Kako izdržavate i koliko Vam to otežava trku?

S motorima od 450 kubika mnogo je lakše voziti specijalne ispite, jer su organizatori pravili stazu za tu klasu motora. Žele u budućnosti da svi motociklisti voze 450 kubika. Ja se za sada snalazim.

Na šta se fokusirate pred etapu i tokom nje?

Samo na to da dođem do cilja bez ozlede i da ne oštetim motor. Vremena za opravak nema mnogo.

Koliko pomažu saveti kolega i s kim najviše komunicirate?

Slovenac Miran Stanovnik je sa mnom u ekipi i s njim najviše razgovaram. On je veoma iskusan, 14. put učestvuje na Dakar reliju, pre dve godine bio je 13. generalno i sve zna. Dobar mi je prijatelj i puno mi je pomogao.

U kakvom smeštaju boravite tokom noći i odmora?

Spavamo isključivo u šatoru u bivaku. Drugim rečima, stalno smo u pesku i prašini. Kad dođem sa „specijale” odmorim se sat vremena u hladu ispod kamiona na nekoj prostirci, a noću se spava svega tri-četiri sata, jer ustajemo rano.

Šta Vam je bilo najteže do sada?

Mislim da je sedmi dan bio najteži. Imali smo dug specijalni ispit, teško je bilo za navigaciju, s mukom sam nalazio „ček pointe”, tačke koje obavezno moramo da pronađemo. Ukoliko promašimo jedan ček point, sledi vremenska kazna od tri sata, ako propustimo četiri takve tačke, garantovana je diskvalifikacija.

Kako izdržavate vremenske prilike? Iz Huhuja ste krenuli na plus 40 Celzijusovih stepeni, a kad ste prelazili Ande padala je jaka kiša i bilo je hladno.

Meni je veći problem ustajanje u četiri ujutru. Hladno je samo prvih 200–300 kilometara vožnje. Tad sam dobro obučen. Kad postane toplo, skinem deo opreme i ostavim je u kamion organizatora.

Da li ste zadovoljni ishranom?

Jesam, bolja je nego prethodnih godina. Ipak, i dalje je to vojnička hrana. Za doručak imamo jaja i šunku, ručak propustimo jer vozimo specijalni ispit, a za večeru je nekad meso, nekad italijanske paste ili paelja.

Prešli ste Ande, da li je bilo teško i po čemu ćete pamtiti ovaj Dakar do sada?

Nažalost, nemamo vremena da uživamo u prirodnim lepotama. Ovo je preživljavanje, treba svaki dan stići na cilj. Bolje sam fizički pripremljen, iskusniji sam i to mi olakšava put. Pamtiću Dakar i po šalama Mirana Stanovnika koji stalno smišlja neke smicalice.

Sve više Vaših kolega odustaje. Šta je najteže?

Istina je u pesku i dinama. Tamo samo pravi prolaze. Najteže je psihički se spremiti i reći sebi, ako si došao ovde, nema nazad. Kad naiđeš na teškoće, moraš pronaći rešenje, pronaći smisao kako dalje. U tim kriznim momentima, koje ima svaki vozač, mnogi se predaju.

Kako provodite vreme za odmor?

Jako malo odmora imam. Kad dođem u bivak, namestim šator i opremu. Zatim, proučavam „roud buk”, odnosno putnu knjigu za naredni dan. Idem na brifing vozača, večeram. Najbolji deo dana je kad se vidim s prijateljima koji me prate. To su Marko Kopunović, Peđa Milinković, Robert Balog i Aleksandar Bilanović. Prenose mi vesti iz zemlje, pružaju podršku, šale se i to mi daje snagu.

Vaš cilj je?

Važno je završiti Dakar. Nije bitno na kom mestu. Do sada je već 80 motociklista odustalo, to govori koliko je teško ovo takmičenje. Hoću na podijum ponovo da izađem sa zastavom moje zemlje. To je najlepši osećaj. Svi koji stignu na cilj pojave se na podijumu i oni su junaci.

Snežana Čikarić