Nije sve tako crno

Uglju je odzvonilo. Nemačka vlada je krajem januara odlučila da se do 2018. zatvori osam preostalih rudnika uglja koji danas zapošljavaju 35.000 ljudi, i time ugasi industrija koja je iznedrila najstariju političku partiju u zemlji (socijaldemokrate), ali i sektor koji je iz budžeta godišnje subvencionisan sa 2,5 milijardi evra. Odluka će 2012. biti na proveri u Bundestagu, ali je opšte uverenje da je glavni pogon nemačke industrijske revolucije u 19. veku, oslonac njene industrijske moći u većem delu prošlog, u ovom izgubio smisao. Proizvodnja je spala na oko 25 miliona tona (sa preko 160 pre 20 godina). Iako ga ima još za 400 godina, Nemačka je odlučila da je isplativije da u svojim centralama i čeličanama sagoreva uvozni ugalj. Ionako je već njegov peti najveći uvoznik.

Kopanje uglja je industrija koja je na zalasku i u Britaniji: dok je 1985. Imala 220.000 rudara i političke glavobolje zbog njihovog nezadovoljstva, sada brine o njih samo 7.000. Među deset najvećih svetskih proizvođača uglja (najveći su Kina i Amerika) samo je jedna evropska zemlja: Poljska. EU se danas bez nostalgije podseća da je začeta kao Zajednica za ugalj i čelik.

Ugalj je ovih dana ionako ocrnjen: u zaoštrenim debatama o klimatskim promenama tretiran je kao glavni negativac, gorivo koje u atmosferu ispušta najviše ugljen-dioksida, najvećeg izazivača globalnog zagrevanja. U rastućem talasu "zelenog romantizma", reklo bi se da mu nema budućnosti: u modi su "obnovljive energije", a ni atomska struja kao da nije više toliki bauk. Nafta je, naravno, posebna priča, jer dolazi uglavnom iz regiona koji su politički nestabilni: Bliskog istoka, centralne Azije, Afrike. A nestabilni su zato što imaju mnogo nafte.

Ugalj je najprljaviji, ali ga najviše ima – ekološki je nepoželjan, ali nije politički eksplozivan. Ako je suditi po Nemačkoj i Britaniji, reklo bi se da nema budućnost. Ali tako se samo čini. Kao što se do njega dolazi tek kad se zakopa ispod površine, tako se i istina o njegovoj sudbini – ne nalazi na površini.

Svet i dalje od uglja zavisi mnogo više nego što bi to želeo. Obezbeđuje 40 odsto struje, ugljem se hrani 70 odsto svetskih čeličana. Savremena civilizacija ne može ni bez jednog ni bez drugog – svakim danom treba joj sve više i elektrike i čelika.

Globalna potrošnja uglja u 2005. bila je sasvim blizu brojke od pet milijardi tona. Svetski institut za ugalj procenjuje da će ta potrošnja postojano rasti. Tom porastu najviše će doprinositi oni koji su najviše gladni energije: zahuktala ekonomija Kine (gde se po jedna nova termocentrala pušta u pogon svake nedelje), Indija – i Amerika.

Ali kako povećanu potrošnju uglja uskladiti sa alarmantnim ekološkim upozorenjima o sudbini planete? Nafta će biti sve skuplja, i ekonomski i politički, a nije ni neiscrpna – biće je još za oko pola veka. S cenama nafte, raste i cena prirodnog gasa. Javnost se još bori da savlada razložne strahove od nuklearnih centrala i zastrašujućih repriza Černobilja, obnovljivi izvori neće u dogledno vreme moći da na ekonomičan način zadovolje rastuću energetsku tražnju. Uglja pak ima svuda i biće ga bar za još četiri veka.

Ali, ima li izlaza iz začaranog kruga u kojem povećana potražnja za strujom zahteva više termoelektrana, ove veće količine uglja, više spaljenog uglja više ugljen-dioksida u atmosferi, više zagrevanja, veću potražnju energije za rashlađivanje…

Mnogi elaborati koji se mogu pročitati kad se malo duže kopa po informacionom rudniku Interneta tvrde da ima. Najdragocenije gorivo budućnosti, kaže jedan autor, jeste naša sposobnost da nađemo neko rešenje. A rešenja nema bez uglja: on će u sve većoj meri biti garant opšte i pojedinačne energetske bezbednosti – ali na novi način.

Garant njegove renesanse su, kako se tvrdi, nove tehnologije. Ne one koje sprečavaju da produkti sagorevanja uglja, sumpor i ugljen-dioksid pre svega, odu u atmosferu i izazovu kisele kiše ili zagrevanje, već novi načini sagorevanja. Šifra je "čisti ugalj". Crno kamenje se u tom procesu, koji je u razvoju već dve decenije, prvo pretvara u gas i u tom procesu se izdvajaju sve štetne materije; taj gas je potom gorivo za turbine. Sagoreva čisto, bez smrada i smoga.

Cena ove tehnologije je između 20 i 30 odsto veća od tradicionalne, sa ugrađenim filterima, i do njene široke primene trebalo bi da prođe manje od deset godina, tvrdi američki Institut za električnu energiju. Naravno, uz dovoljno zainteresovanih da za ovo potroše neophodne milijarde dolara.

Gde smo mi na ovoj slici? Ugalj nam je danas glavna sirovina za proizvodnju struje – i biće to i u budućnosti. Ali je 76 odsto rezervi uglja sa kojim smo računali na Kosovu i Metohiji. Nije, dakle, kosovska drama samo u mogućnosti da se izgubi teritorija i pripadajuća joj istorija – u kosovskoj zemlji je i nešto mnogo konkretnije.