Nade u besplatne akcije

Interesovanje građana za sticanje besplatnih akcija od privatizacije preduzeća naglo je povećano u poslednje vreme. Građani kao da su se iznenada setili da bi najzad mogli ostvariti svoja prava, koja su im ostala kao nasleđe iz prošlog sistema, kao ,,minuli rad" iz perioda samoupravljanja. U tome su verovatno videli poslednju šansu da svoju većinom gubitničku poziciju u tranziciji preokrenu u dobitničku. I dok oni nestrpljivo traže svoja prava, država ih još odlučnije odbija, odlažući njihove zahteve do okončanja privatizacije. Ovu ,,pat" poziciju koriste razni mešetari, udružujući građane i naplaćujući, naravno, svoju ,,uslugu" kako bi odobrovoljili državu da najzad podeli pakete akcija i to kako društvenih, tako i javnih preduzeća.

Gde se mi uopšte nalazimo kad je reč o privatizaciji? Privatizacija u Srbiji se otegla kao gladna godina. Treba podsetiti da je počela daleke 1990. Međutim, ni danas, gotovo 16 godina od njenog starta, niko ne može s pouzdanošću predvideti kraj tog procesa. Zakonom iz 2001. privatizacija društvenih preduzeća je bila oročena na četiri godine, to znači do sredine 2005.  Ovaj rok je zatim pomeren do početka marta 2007, a sada se nezvanično nagoveštava kraj 2007, do kada privatizacioja društvenih preduzeća treba da bude okončana. Budući da je za privatizaciju preostalo oko hiljadu društvenih i nedefinisana grupa mešovitih preduzeća, njihova privatizacija ne može se regularno obaviti u ovoj godini i pod uslovom da nova vlada bude odmah formirana i da se interes stranih investitora naglo i enormno poveća. Radi se jednostavno o preduzećima koja su dugo u dubokoj krizi, a većina i bez ikakve perspektive. Pored toga, mnoga od ovih preduzeća još nisu pravno regulisala ključna pitanja (svojinska struktura, imovinska prava, dugovanja, potraživanja i sl.), što privatizaciju dodatno koči. Menadžmenti mnogih preduzeća vešto koriste ove pravne propuste kako bi izbegli privatizaciju i zadržali poziciju koja im savršeno odgovara - da upravljaju i rukovode nečim što nije njihovo.

Mada nam nije cilj da ovde raspravljamo o tome zašto je privatizacija kod nas spora i neuspešna, pa je tako postala najveća prepreka ekonomskom oporavku Srbije, treba ipak ukazati na nužnost preispitivanja uzroka koji su doveli do ovakvih rezultata i na osnovu tih nalaza trasirati nove puteve koji će omogućiti što brži rastanak s društvenom svojinom kao i privatizaciju velikog kompleksa javnih preduzeća, gde još nemamo ni naznake šta od njih privatizovati a šta ostaviti državi na gazdovanje. Po mom mišljenju, mnogo veći deo treba privatizovati a samo manji, strogo selektivan, ostaviti u državnom vlasništvu.

Očigledno veliki problemi u privatizaciji ne mogu biti ohrabrujući za građane koji se interesuju za raspodelu besplatnih akcija.

Sada na sceni imamo četvrti zakon o privatizaciji. Zaposleni su ostvarili najveća prava po prvom zakonu iz decembra 1989, a slična, a ipak nešto manja po zakonu iz 1991, da bi po zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997. zaposlenima bila namenjena i dalje značajna prava, ali manja nego u skladu s prethodnim zakonima. Novi zakon o privatizaciji od 2001. godine drastično je limitirao prava zaposlenih. Dakle, svi oni koji nisu ostvarili svoja prava na osnovu prva tri zakona biće dovedeni u podređen položaj. Posebno su oštećeni oni građani koji su samo mali deo svojih prava ostvarili po prethodom zakonu; oni nemaju nikakvo pravo da dalje učestvuju u raspodeli besplatnih akcija po važećem zakonu. Država je kriva što nije svima obezbedila jednake šanse da svoja prava ostvare i što ih nije edukovala da svoja prava iskoriste.

Građani su većinom bili pasivni, a sadašnju aktivnost treba pozdraviti, no kako je većina uspešnih društvenih preduzeća ipak privatizovana, njihove šanse da svojim akcijama preokrenu poziciju tranzicionih gubitnika u dobitnike zapravo su beznadežne. No, to ne znači da država ne treba da potraži način da ovu nepravdu barem ublaži, ako ne može da je isrpavi, i ubrzanjem privatizacije omogući blagovremenu raspodelu preostalih akcija.

Naučni savetnik u Institutu društvenih nauka