Juan izaziva dolar

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Uoči novog samita Baraka Obame i Hu Đintaoa, iduće srede u Beloj kući, Kina je Amerikancima poslala nekoliko čestitki. Da li su se primaocu dopale, stvar je primaoca.

Dok je sekretar za odbranu Robert Gejts bio u zvaničnoj poseti Pekingu, kineska vojska je, tobože bez obaveštavanja političkog vrha, isprobala svoj „nevidljivi” avion, novi iskorak u modernizaciji i ambicijama svojih oružanih snaga.

Dan kasnije, filijala kineske centralne banke u Njujorku otvorila je Amerikancima mogućnost da račune, umesto kao dosad, isključivo u dolarima, otvaraju i u juanima, što praktično znači da investiraju u najbrže rastuću ekonomiju sveta, a da pri tome ne putuju u Kinu.

Novinar poznatog poslovnog magazina „Forbs” izračunao je da bi se investiranje u juan, prodajom dolara u pomenutoj kineskoj banci u Njujorku, isplatilo. Pošto se očekuje da će kineska valuta morati da raste u odnosu na dolar, po njegovom računu, na 1.000 dolara pretvorenih u juane, posle pet godina, obrnutom transakcijom, dobio bi nazad 2.000. To je fantastičan prinos u odnosu na mizerne kamate kad se štedi u dolarima. A pri tome i taj ulog je osiguran na 250.000 dolara, kao i svaki drugi u svakoj američkoj banci.

Treća „čestitka” je odluka vlasti da kineske kompanije mogu da svoje investicije u inostranstvu finansiraju domaćom valutom, umesto da je kao dosad pretvaraju u dolare.

Svi ovi potezi navode samo na jedan zaključak: Kina, koja već dugo gunđa zbog prevelike zavisnosti globalne ekonomije od dolara, rešila je da se tome suprotstavi većom svetskom ulogom njenog juana.

Razume se, neposredni domet pomenutih poteza je simboličan, ali kako kaže stara kineska poslovica, na dugom putu najvažniji je prvi korak.

Kina će i dalje svoje fantastične devizne rezerve (2,85 biliona – hiljada milijardi – dolara), držati u američkoj valuti i dolarskim obveznicama. Za robu koju izvozi najveći svetski izvoznik uzimaće i dalje dolare (i evre). Ali nema sumnje da internacionalizacija juana ipak počinje.

Juan će biti i najvažnija tema predstojećih razgovora predsednika Obame i Hua. Amerika ne prestaje da se žali kako kineske vlasti svojim intervencijama sprečavaju da se formira realan kurs domaće valute. Održavajući je veštački potcenjenom u odnosu na dolar, Kina svoj izvoz čini jeftinijim, obezbeđujući time tražnju za svojim proizvodima, pa time i dvocifrenu stopu ekonomskog rasta, najvišu na svetu, koja je postala već podrazumevajuća.

Istina, u junu prošle godine ta čvrsta kontrola juana je nešto popustila i on je prema dolaru od tada ojačao za oko tri procenta. Ali kad se uzme u obzir da je kineska inflacija (nominalno pet odsto, a realno veća od toga) znatno veća od američke (jedan odsto), onda realan rast juana, kako računaju monetarni stručnjaci, iznosi oko pet odsto.

To, međutim, nije bilo dovoljno da popravi veliku neravnotežu u trgovini između dve zemlje. Za prošlu godinu kineski višak je iznosio 181 milijardu dolara, što je bilo za 26 odsto više nego u 2009.

Jedini za Ameriku ohrabrujući znak bio je bilans minulog decembra, kada je kineski trgovinski višak u odnosu na novembarski rapidno opao: sa 22,9 milijardi, na 13,1.

Amerikanci su izračunali da je juan potcenjen za oko 40 odsto. Prognoze za ovu godinu vele da će u odnosu na dolar porasti za oko 6,6 odsto.

Novi susret na vrhu u Vašingtonu očekuje se u okolnostima kada je u američkoj javnosti već formirano mnjenje da je Kina zamenila hladnoratovsku ulogu Rusije kao glavnog američkog rivala.

Razlika je, međutim, u tome što je ovo rivalstvo praćeno i velikom međuzavisnošću: Kina je najveći kupac obveznica kojima Amerika finansira svoj ogroman budžetski deficit (1,6 biliona), dok je Amerika glavno tržište za robu iz kineskih fabrika (iako je ta roba često američki brend).

Američka ekonomija je, uprkos velikom kineskom napretku, i dalje tri puta veća, dok je prihod po glavi stanovnika veći deset puta. Amerikanci su pre svega kivni na Kinu jer preovlađuje uverenje da im ona „krade” radna mesta. Stopa nezaposlenosti u Americi varira između 9 i 10 odsto, dok je u Kini oko četiri odsto. Nije zato iznenađenje što većina Amerikanaca (53 odsto) u istraživanjima javnog mnjenja odgovara da njihova zemlja mora da se postavi čvršće prema novom rivalu, pre svega kad je reč o pitanjima ekonomije i trgovine.

Milan Mišić