Teatrom vlada teror komercijalizacije

Trilogiju „Iz junačkog života građanstva“ ranoekspresionističkog nemačkog autora Karla Šternhajma ( 1878–1942), koja razobličava beskrupuloznost, gramzivost, licemerni moral, egoizam, rediteljka Iva Milošević postavlja na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ovo je ujedno prvo izvođenje nekog Šternhajmovog dela kod nas. Premijera je zakazana za petak, 21. januar.

Iva Milošević pripada generaciji uspešnih srpskih rediteljki, a pozorišnoj javnosti nametnula se suptilnim, originalnim scenskim rukopisom ( „Magično popodne“ V. Bauera, „Shopping& Fucking“ M. Rejvenhila, „Razvaljivanje“ N. Labjuta, „Zmijsko leglo“ V. Sigareva...)

Napokon klasika na Vašem repertoaru. Do sada ste mahom radili provokativne savremene komade? Jeste li se umorili od avangarde?

Već duže vreme priželjkujem da radim klasiku, ali na svoj način.Kada ste pomenuli avangardu, komad koji sada radim u svoje vreme jeste bio avangarda, ali evo danas spada u klasiku. Drugim rečima, poželela sam da se kao reditelj oprobam na jednom slojevitijem i naizgled hermetičnijem materijalu. Da pokušam da jednu kompleksniju pozorišnu formu učinim živom, uzbudljivom, ubojito aktuelnom. Tu vrstu izazova sam pronašla u komadimaKarla Šternhajma.

Da li ta vrsta dramaturgije posustaje na našim scenama?

Ne bih rekla da u potpunostiposustaje, ali činjenica je da je sve manje velikih produkcija klasike. Srozala se intelektualna kondicija publike. Uzrok tome vidim i u najezdi do vulgarnosti banalizovanoj, umetnički jeftinoj i zanatski osrednjoj domaćoj popularnoj kulturi, tu prvenstveno mislim na televizijski igrani program, kojom su ljudi bombardovani i koja neminovno, takva kakva je, ispira mozgove ljudima i ulenjuje imintelektualni duh. Taj trend,nažalost,nije u potpunosti mimoišao pozorište, pa je u svesti ogromnog broja ljudi pozorište postalo institucijaod koje očekuju da ih zabavi, zaseni i još više relaksira u njihovoj intelektualnoj hibernaciji. Zabrinjavajuće je koliko često u poslednje vreme čujem kako se neko raspituje za predstavu koja će da ga „odmori“.

 Predstava „Iz junačkog života građanstva“ Karla Šternhajma progovara o ljudskoj potrebi da zarad osvajanja moći gazimo sve pred sobom. Zašto je ovaj malo poznati pisac iz prošlog vremena kod nas sada tako aktuelizovan i bitan?

Trenutno se naša slika stvarnosti i duh vremena poklapaju sa Nemačkom uoči Prvog svetskog rata o kojoj je Šternhajm pisao. Sa gađenjem je nemilosrdno ismevao nesnosnu vulgarnost življenja svojih savremenika: površnih, samoživih, duhovno ograničenih, duboko frustriranih, ali iznad svega pohlepnih malograđana koje kroz život vodi isključivo nagon za osvajanjem moći, bogaćenjem i društvenim usponom.Ovo je slika sveta koju donosi trilogija„Iz junačkog života građanstva“, a koja obuhvata komade„Gaće”, „Snob” i„1913“. Kroz tri generacije porodice Maske pratimo uspon na društvenoj lestvici, od oca činovnika, preko sina bogatog industrijalca, do troje unuka koji su zahvaljujući činjenici da im je majka plemićkog porekla rođeni kao grofovi.Šternhajm je želeo da pokaže kako mali čovek ostaje mali i kada se popne visoko na društvenoj lestvici, i kako je njegove unutrašnje dimenzije nemoguće proširiti. Podsmevao se tome, ali na način koji ne dopušta publici da se oseti superiorno u odnosu na likove, već čini da se i sami prepoznaju kao saučesnici u jednom malignom društvenom poretku koji, istorija je pokazala, svaki čas dovede do rata, ili barem do velike krize, što je slučaj sa nama danas. Eto odgovora na pitanje o aktuelnosti Šernhajma danas. I naša lokalna stvarnost, kao i šira slika sveta u ovom trenutku, ukazuju na to da život koji svako od nas živi, sviđalo se to nama ili ne, kroji udružena pohlepa miliona i miliona građana širom planete. Šternhajm je ironičan u pogledu junačkog u građanima. Građanstvo o kojem on govori daleko je od građanskih vrednosti za koje se borila Francuska revolucija. Jasno je da ni aktuelna svetska kriza neće na duge staze promeniti ovakvo stanje sveta. Neće probuditi više empatije, senzibilnosti, ljudskosti.

I ovoga puta Vaš suprug reditelj Gorčin Stojanović potpisuje scenografiju. Ako se ne varamo, to je već 12 predstava koju zajedno radite. U čemu je ključ uspeha?

Gorčin kao scenograf ume sjajno dramaturški da odgovori na moje zahteve. Njegove scenografije podržavaju moju rediteljsku misao, omogućavaju mi da je kroz predstavu jasno saopštim i nadograđuju je. Isto to mogu da kažem i za muziku mog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja, kompozitora Vladimira Pejkovića.

Reditelj Paolo Mađeli je pomenuto delo postavio u Hrvatskoj još osamdesetih godina prošlog veka. Zašto je ovaj pisac nepoznat? Zasluženo ili ne? Ima li još klasika koje ne poznajemo?

Šternhajm jednostavno nije prevođen na srpski jezik. Nemačka dramaturgija 20. veka je ogroman rasadnik fantastičnih dela i autora i očigledno se niko kod nas nije zainteresovao da igra ovog pisca. Mogući razlog je možda i to što je postavljati danas u Srbiji Šternhajma umetnički hrabro i riskantno,a iprodukcijski zahtevno. Vi ćete u našoj predstavi gledati tri komada i10 glumaca kojiigraju ukupno 24 uloge. To je u tehničkom, produkcijskom i umetničkom smislu zahtevan i ambiciozan pozorišni projekat.

Živimo u vremenu u kojem vlada teror uspeha. Kako se savremena teatarska scena u Srbiji nosi sa tim?

Nažalost, mislim da je pozorište u izvesnoj meri okuženo terorom komercijalizacije. Postoje pozorišta koja uspevaju da tome odole, ali pitanje smisla i svrhe pozorišta, pa i kulture u našem društvu je u velikoj krizi. Kao krivca za to vidimi kulturnu politiku vlasti koja je po mnogo čemu učinila da se kultura i umetnost shvataju kao nešto što mora biti isplativo, dakle komercijalno, a samim tim i populističko.

Pozorište je, po Vama, prostor za katarzu i intelektualni angažman. U isti mah i hram i dom. Kako se, kao reditelj, odnosite prema komentarima pojedinih kritičara da su se umorili od „dosadnih predstava”?

Dosadno je relativna kategorijai vrlo opasna reč kada se govori o pozorištu, jer može još više da stvori kod ljudi averziju prema teatru i da povlađuje primitivnoj potrebi da pozorište bude pitko i zabavno. Slažem se da se u našem pozorišnom životu često događaju manje uspele predstave, konvencionalne, mrtvačke, neuzbudljive, nedomašene... ali gotovo u svakoj predstavi je moguće pronaći barem jednu bravuru, jedno parče majstorstva zbog kojeg je vredelo kupiti kartu. Mislim da je u kontekstu današnje krize u koju je naša kultura zapala važnije raditi na tome da prosečan gledalac razvije više poštovanja za pozorišnu umetnost i sposobnost da razlikuje izuzetno od prosečnog, zanatsku solidnost od potpunog javašluka, a ne da se ohrabruje neznalačka arogancija.

Cirkus ne sme sebi da dozvoli da bude dosadan, a pozorište nije obavezno da razmišlja na taj način. Pozorište ima pravo da promaši, da izneveri očekivanja, ali nema pravo da podilazi, da se dodvorava i da samo sebe degradira.

Pre nekoliko godina postavili ste dramu „Fedrina ljubav”. Zašto smatrate da je sazrelo vreme za novu Saru Kejn? Koji njen komad najbolje korespondira sa našim sadašnjim trenutkom?

 Kada se Sara Kejn pojavila na svetskoj sceni kao svež, novi pisac izazvala je tektonske poremećaje i uzdrmala duboko i publiku i ljude koji se bave pozorištem. Napravila je izvesnu vrstu revolucije i uzburkala ustajalu vodu koja se svaki čas uspostavlja na umetničkoj sceni.Tada je potrebno da se desi nešto novo, sveže, što će iščašiti i publiku i umetnike iz osećanja udobnosti. Mislim da je osećaj udobnosti poguban za umetnost. Mnogo je bolje da nas nešto žulja i da se trudimo da kod drugih izazovemo nemir nego mir.