Realnije od realnosti

Specijalno za „Politiku”

Beč – Kada su početkom sedamdesetih godina prošlog veka počeli sa sakupljanjem radova američkih hiperrealista, Irene i Peter Ludvig nisu ni sanjali da će se njihova kolekcija, kako zbog obima tako i zbog umetničkog značaja, jednog dana skućiti u nekoliko evropskih muzeja i fondacija. Priča koja je počela kao strast razbuktana kroz lična poznanstva sa umetnicima poput Žana-Olivijea Iklea i Endija Vorhola kojima su stajali i kao modeli, pretvorila se u ozbiljan projekat – danas postoji pet Ludvig muzeja; u Beču, Ahenu, Kelnu, Koblencu i Budimpešti. S obzirom na pomenute činjenice, bilo je samo pitanje vremena kada će u MUMOK-u, koji se inače vodi kao Muzej moderne umetnosti fondacije Ludvig, doći do jedne ozbiljne retrospektive dela hiperrealista. Izložba koja se do 13. februara na tri nivoa muzeja nudi pod nazivom „Hiperrealno. Strast realnog u slikarstvu i fotografiji” predstavlja selekciju od 250 radova iz pet prethodno navedenih institucija.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka javlja se čitav niz slikarskih pravaca koji u svojim nazivima nose pojam „realizam”: dupli realizam, postpop-realizam, realizam oštrog fokusa, novi realizam i fotorealizam koji se, kao najmlađi stilski pravac avangarde, odlikuje izborom fotografija sa temama i motivima iz neupečatljive svakodnevice i dokumentarnom autentičnošću. Robert Kotingem, koji je sedamdesetih pojačano slikao bilborde, fasade zgrada i neonske reklame, dao je interesantno viđenje uloge hiperrealista: „Na kraju izgleda kao da slika odražava realnost, ali to je tautologija – jedno uspešno platno mora da bude realnije od realnosti. Sama slika postaje nova stvarnost.” Sličnog mišljenja je bio i američki skulptor Dvejn Hanson koji je primetio da je umetnost u kojoj se ne radi o životu i koja nema šta da nam ispriča o svakodnevici, tek obična dekoracija koja eto, može da bude ljupka kada se okači na zid. Hansonove skulpture prosečnih Amerikanaca: domaćica u svojim šoping pohodima, radnika, penzionera koji se sunčaju ispred zgrada, beskućnika koji spavaju na ulici… jednako su neglamurozne kao litografije Roberta Behla sa prizorima iz garaža i detalji kuća zapuštenih fasada Luisa Bolca. Srž ovakve umetnosti nije tek projekcija onoga što i oko može da vidi – ona u sebi nosi i svojstvenu društvenu kritiku; suptilne i tek diskretno uvedene teme koje pozivaju na analizu kreću se od segregacije, rata u Vijetnamu, kritike Niksonove politike do bejbi buma. Pomenute i slične teme uzete su pod lupu na izložbi u MUMOK-u koja se okreće upravo ovim kvalitetima umetnosti hiperrealizma.

Hiperrealizam počinje da osvaja Evropu posle uspeha na „Dokumentima 5” u Kaselu (1972) gde su se svojim radovima predstavili Čak Klouz, Ralf Goingz i Malkolm Morli. To je upravo i mesto na kome se bračni par Ludvig upoznaje sa ovim umetničkim pravcem koji će postati njegova opsesija.

Kod hiperrealizma se pre svega radi o tipično američkom umetničkom pravcu nastalom krajem šezdesetih godina prošlog veka čiji predstavnici kao podloge za svoja dela koriste fotografije enterijera, gradskih budžaka, predgrađa i portreta, delujući kao neposredni hroničari američkog načina života. Omiljeni proces prikupljanja građe za buduća umetnička dela predstavlja pri tome nasumično lutanje po gradovima i predgrađima u potrazi za interesantnim motivima. Pogotovo su popularne vožnje kamperima i minibusima iz kojih se okidaju brzi fotografski snimci, a ovi se kasnije prenose jedan prema jedan na platna. Sa velikoformatnih akrila i ulja blistaju se uglancane felne automobila, a u prozorima se savršeno oslikavaju lica prolaznika. Kao uzor za svoje platno „Airstream” (1970) na kome se vidi veliki srebrni kamper, Ralf Goingz citira nikoga drugoga do holandskog slikara Jana Vermera (1632–1675), smatrajući da korak od kamere opskure i konkretne fotografije kao podloška za sliku i nije toliko veliki.

Neki umetnici poput Domenika Gnolija, dovode banalne detalje do perfekcije u džinovskim totalima čvora na kravati ili mustre na sakou. Može se reći da hiperrealistima nijedna tema nije dovoljno dosadna da ne bi bila vredna dokumentovanja, a utisak opipljivosti zbog vernosti detalju je veoma snažan. Uopšteno govoreći, hvatanje banalnih momenata postaje esencija njihovog stvaralaštva, a kao polazna inspiracija – po beskrajnoj cirkulaciji slika i po suprotstavljanju idealima enformela, kao i subjektivnosti i emocionalnosti apstraktnog impresionizma – služi im pop art. Na izložbi u MUMOK-u, usporedbe radi, izloženi su poznati radovi Roja Lihtenštajna, Toma Veselmana, Endija Vorhola i Džejmsa Rozenkvista. Još jedna paralela je povučena između radova hiperrealista i fotorealista, među kojima Stivena Šora, Lija Fridlendera, Sola Lajtnera...

Zamena slikarskih pozicija fotografskim, demonstrirana je fotografijama velikog formata Luiz Louler, Tomasa Rufa, Džefa Vola, Tomasa Demanda, Lojza Renera, Kler Fonten, Markusa Šinvalda i Andreasa Gurskog.

Marina Bauer