Pravac – top deset

Novak Đoković je postao naš najbolje rangirani teniser na svetskoj listi od njenog uvođenja 1973. Posle pobede u Mecu s 22. mesta je izbio na šesnaesto. Tako je nadmašio Slobodana Živojinovića koji je 26. oktobra 1987. bio devetnaesti.
Danas, kada je tenis na visokoj grani u krošnji sportske industrije, gotovo je besmisleno upoređivati ga s dobom drvenih reketa. Zato domet mladog tenisera u odnosu na Živojinovićev treba istaći samo kao svetli podatak u istoriji našeg sporta uopšte. Đoković je na pravom putu da je obogati, tim pre što je pupoljak koji tek treba da se rascveta.
U antičko doba na akademijama se učilo vrlini, vežbao se duh i negovala fizička snaga. U vreme sadašnje tu se vrši svojevrsna procena da li sportski talenat može da se razvije u vrhunskog asa.  Za nekadašnjeg teniskog reprezentativca Jugoslavije Nikolu Pilića (67) nije bilo sumnje u Đokovićev uspeh od prvih treninga s njim u njegovoj teniskoj akademiji u Minhenu. Jedini selektor koji je osvojio Dejvisov kup s dve reprezentacije, nemačkom i hrvatskom, danas s pravom može da se podiči da tenisko pokolenje nije stasavalo isključivo u akademiji Nika Bolitjerija na Floridi.

– Đoković je kod mene došao s dvanaest i po godina. Povremeno se vraćao u Beograd, ali sam ga sve skupa trenirao oko tri i po godine. Zbog njegove ozbiljnosti i predanosti radu, retkih u tom uzrastu, bio sam ubeđen da će da uspe i da mu treba posvetiti posebnu pažnju. Njegov meteorski uspon me ne iznenađuje. Ako bude zdrav, iduće godine će sigurno da bude među deset najboljih na svetu, – ocenio je Pilić iz Minhena u telefonskom razgovoru za naš list.     

Kaže da se s Đokovićem često čuje, da ne propuštaju da se našale na račun okršaja između naše i hrvatske reprezentacije jednog dana i da i dalje prati njegov razvoj uočavajući mu i vrline i mane.

–Đokovićev bekhend je svetska klasa. Forhend mu je sve bolji, servis je solidan, ništa više od toga. Igrač je tempa, kako se to kaže, a visok ritam igre postiže zbog odlične fizičke pripremljenosti. Leži mu svaka podloga. Ono po čemu se izdvaja od mnogih igrača jeste lucidnost i lukavost kojima rivale dovodi u mat-poziciju šaljući ih i u levi i u desni ugao. To se ne uči. Jednostavno, to je odraz talenta i osećaja za igru.

Pilić je mišljenja da Đokovićeva krasi jedan od ključnih elemenata u individualnom sportu – jaka mentalna snaga. Za samo tri godine u profesionalnom tenisu naš igrač je pretočio izgubljeno u pobedu u mečevima koji ne mogu da se nabroje na prste obe ruke.

Najsvežiji upečatljivi primeri njegovog viteškog držanja su polufinale i finale u Mecu, protiv Francuza Grožana odnosno Austrijanca Melcera. Obojici je pripao prvi set. Đoković je protiv iskusnog francuskog tenisera izjednačio pobedom u taj-breku, dok je najbolji austrijski igrač i u drugom setu počeo da grabi ka trofeju.

Pilić hvali tu psihološku crtu našeg tenisera, ali je dovodi u usku vezu s njegovom igračkom manom.

– S obzirom na jake i proračunate udarce, kojima lomi protivnike, i na servis, koji je u poslednje vreme znatno poboljšan, trebalo bi više da koristi volej. To mu je i najslabija strana, ali ne treba da se ne libi da napada i da poentira na mreži kada već dovede protivnika u gotovo bezizlaznu situaciju. Tako će da bude produktivniji. Igraće na "kratke" poene, a mečevi neće da mu budu iscrpljujući, po tri-tri i po časa, – zaključuje Pilić čije mišljenje ne samo da deli njegov savremenik Jelena Genčić, Đokovićeva teniska majka, već je to opšti utisak o nedostacima našeg najboljeg tenisera.