Sportu resor u vladi

Potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije i poslanik Narodne skupštine Snežana Lakićević-Stojačić,  ističe da nije političar u sportu, već "sportista" koji se bavi "visokom" politikom poslednjih sedam godina. U prilog toj tvrdnji je i njena takmičarska karijera i karijera sportskog radnika čiji je vrhunac (u ovom trenutku) jednoglasan izbor za šefa Olimpijske misije Srbije na 29. letnjim olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine...
– To je nešto najlepše što mi se desilo u karijeri. Bila sam šef naše misije na Mediteranskim igrama, ali biti šef olimpijske misije na Olimpijskim igrama u Pekingu, na Igrama na kojima se posle 96 godina Srbija vraća na olimpijsku scenu i, uz to, biti prva žena na toj funkciji je zaista izuzetna čast. To je, naravno, velika obaveza za mene, ali Peking 2008. je i velika obaveza za Olimpijski komitet Srbije i za sve sportske saveze, jer se naš sport ne nalazi u lagodnoj situaciji. S jedne strane imamo izuzetno teške olimpijske norme, a s druge krizu rezultata koja je nasleđena urušavanjem čitavog sistema u devedesetim godinama. U prethodnih par godina sistem je ponovo uspostavljen, ali njegovi plodovi osetiće se tek kada sadašnji juniori, koji postižu sjajne rezultate, stasaju u seniore. U sportu se, nažalost, na rezultate mora da čeka mnogo duže nego u drugim oblastima, – upozorava Snežana Lakićević-Stojačić.

• Da li to znači da će naš olimpijski tim biti manji nego u Sidneju 2000. i Atini 2004?

– Kao i pre petnaest godina mi smo ponovo prisiljeni da krenemo iz početka, ovog puta bez sportista iz Crne Gore, ali sada je situacija znatno teža jer smo u međuvremenu ostali bez najvećeg broja kvalitetnih stručnjaka i sportista, koji su otišli u inostranstvo, a sportski objekti su potpuno propali. Sada svaki sportski savez, pre svega u ekipnim sportovima, mora da nađe najbolji sistem takmičenja da bi se koliko, toliko nadomestio manjak kvalitetnih ekipa (košarkaši su to, izgleda našli u Jadranskoj ligi), a sve nas raduje povratak individualnih sportova. Dugi niz godina mi smo uspehe na međunarodnoj sceni vezivali za timske sportove i streljaštvo, a poslednjih nekoliko meseci osvojene su medalje u tri bazična sporta – atletici, plivanju i gimastici.

Prvo je Olivera Jevtić osvojila "srebro" u maratonu na Evropskom prvenstvu, zatim su Ivan Lenđer i Čaba Silađi osvojili zlatnu i srebrnu medalju na Juniorskom prvenstvu sveta u plivanju, a početkom oktobra na Svetskom gimnastičkom kupu u Mariboru Nišlija Miloš Paunović osvojio je bronzanu medalju, a Kostolčanin Aca Antić četvrto mesto. Uz veslanje koje postiže dobre rezultate već dugi niz godina i sve bolje kajakaše to je nada da se u budućnosti u sasvim novoj dimenziji pojavimo na olimpijskoj i sportskoj sceni.

Čeka nas veliki posao

 • Kaže se da je sport odraz društva u kojem deluje...

– Iako smo proteklih godina živeli na istoj adresi, promenili smo po tri države i to je ostavilo posledice na svakog od nas, pa i na sport. Međutim, o tome se nije mnogo govorilo. Sport je bio tema samo posle velikih uspeha ili velikih neuspeha, ali niko nije zasukao rukave i pokušao da ponovo izgradi urušeni sistem. Čeka nas veliki posao, a da ima nade za naš sport prvo je pokazano Uredbom o nacionalnim priznanjima i novčanim nagradama za osvajače medalja, čime je ukinuto diskreciono pravo vlasti i političara da od slučaja do slučaja određuju koliko vredi neki sportski uspeh. Još značajnije je to što je sport dobio mesto u Ustavu. Prvi put dobijena je osnova za zakonsko uređenje ove oblasti. Time smo dobili i nadu da u nekoj budućoj vladi dobijemo minostarstvo sporta. Ja sam neuspešno podnosila amandman za ministarstvo sporta, ali verujem da ćemo u novoj državi koju stvaramo sport biti poseban resor u vladi. Ministarstvo sporta nam je neophodno, ne zbog lečenja kompleksa niže vrednosti, već zbog činjenice da tranzicija još nije zakačila sport i da ni Ustav, ni Zakon o sportu ne mogu u potpunosti da urede ovu oblast. Potrebno je da se sport nađe i u drugim zakonima, da se stimuliše ulaganje u sport, da se obezbede poreske i carinske olakšice, da se sport oslobodi poreza na dodatu vrednost... U našem sportu nema dovoljno visokostručnih profesionalnih kadrova (isti problem oseća se u svim oblastima), pogotovo ne kadrova specijalizovanih za sportsko pravo, za finansije u oblasti sporta i za druge oblasti koje se otvaraju tranzicijom (za njihovo stvaranje i edukaciju potrebne su godine). Zbog toga nam je potrebno ministarstvo sporta. Ono bi trebalo da se bavi legislativom, ali i "brendiranjem" Srbije u sportu.

• Novi Zakon o sportu koji bi trebalo da uvaži promene koje su se desile i da ih sankcioniše još je daleko od Narodne skupštine. Kakva je njegova budućnost?

– Zakon o sportu je veoma važan, ali nije to jedini dokument koji nam nedostaje. Pre svega potrebno je da odredimo nacionalnu strategiju u sportu, da se odlučimo šta ćemo i na koji način razvijati, čemu ćemo pokloniti najveću pažnju. Zakon o sportu trebalo bi da omogući realizaciju nacionalne strategije i predlog do kojeg smo došli ide u tom pravcu. Međutim, problem su bila dva člana koja se odnose na privatizaciju u sportu. Kao pravnik nisam za to da se Zakon o sportu bavi privatizacijom jer tako dobijamo "leks scecijalis" o privatizaciji. Novi Zakon o sportu trebalo bi da bude zakon koji će trajati, a privatizacija u sportu, koja je svakako neminovna, obaviće se za nekoliko meseci. Zbog toga bi privatizacija u sportu trebalo da bude deo zakona o privatizaciji, a mislim da će Zakon o sportu biti na dnevnom redu sledećeg saziva parlamenta. To je najrealnije. 

• Baza našeg sporta se u poslednjih 15 godina smanjila gotovo tri puta, a bez masovnosti nema ni vrhunskih rezultata. Kako doći do nje?

– Na ministarskoj konferenciji u Parizu pre par godina saopšten je podatak da dolar uložen u sport i fizičku kulturu u razvijenim zemljama štedi tri dolara socijalnih davanja. Kod nas je situacija alarmantna. Imamo visok broj invalidskih penzija, deformiteta kod dece i omladine i prebukirane rehabilitacione centre. Zbog toga je bavljenje sportom obaveza politike i svake inteligentne države. Država mora da popravi situaciju u školskom sportu i ne sme da dozvoli da se školske sale koje je obnovila izdaju privatnicima i da oni naplaćuju deci njihovo korišćenje. Danas ako želite da vam se dete bavi sportom morate da platite dve, tri, pa i četiri hiljade dinara. Za dvoje dece to je gotovo pola prosečnog ličnog dohotka a to najveći broj roditelja ne može da izdrži. Sport ne sme da bude samo privilegija bogatih – morate da imate izbor – i zbog toga mora da se vrati u škole, kroz sport kao izborni predmet, ali i kroz sekcije. Jasno, nastavnici fizičkog vaspitanja moraju da se stimulišu i da im se omogući usavršavanje, jer to je jedini način da nove generacije počnu da se bave sportom, da se sportska baza proširi i da klubovi selekcijom najtalentovanijih dođu do šampionskog materijala.

OKS preuzima prava i odgovornost

• Dok mi sportske uspehe i neuspehe merimo kroz učinak u sportskim igrama, u svetu se pre svega vrednuju rezultati postignuti u atletici, plivanju i gimnastici. Kod nas su bazični sportovi u nemilosti javnosti, ali i države...

– Svakako, bazični sportovi zaslužuju posebnu pažnju ne samo u školi već uopšte. Oni su osnova svih sportova, prvi korak ka vrhunskom sportu i zdravoj naciji. Da se poslužim primerom gimnastike kojom sam se bavila: u njoj se uči koordinacija pokreta, upravljanje spostvenim telom i kada to savladate lakše ćete da šutnete loptu, a gimnastika nam je u teškoj situaciji, težoj čak i od atletike i plivanja. U poslednjih 25 godina u gimnastičke sprave po školama nije uložen ni dinar, tako da se još koriste "Elanove" sprave stare i po pola veka. Jedinu gimnastičku dvoranu imamo u Novom Sadu. Opremili smo je u par poslednjih godina, a Beograd je jedini glavni grad u Evropi koji je nema. Sada smo dobili obećanje od "Univerzijade 2009" da će Beograd do 2008. dobiti dvoranu za sportsku gimnastiku, a nadam se da će uspeh Miloša Paunovića i Ace Antića na Svetskom kupu, doprineti da Niš i Republika obezbede sredstva da se poprave uslovi za bavljenje gimnastikom u ovom gradu. Nedostatak uslova umnogome je i razlog što ritmičku gimnastiku imamo samo u Beogradu...      

• Iduća godina biće odlučujuća za ispunjenje olimpijskih normi. Da li Olimpijski komitet spremno dočekuje 2007. i svoje obaveze?

– Naša obevaza je da sportistima omogućimo što bolje uslove za pripreme jer će se u 2007. održati najveći broj kvalifikacionih takmičenja. Programska komisija brine o svim kandidatima za učešće u Pekingu. Njihovi programi su verifikovani, a sada očekujemo da Država obezbedi 160 miliona dinara neophodnih za pripreme olimpijskih kandidata i učešće na kvalifikacionim takmičenjima, prema detaljno pripremljenim programima. U Pekingu ne možemo očekivati čuda, jer se čuda u sportu ne dešavaju. Svaki uspeh rezultat je sistematskog, strpljivog i dugotrajnog rada, a naš nacionalni olimpijski komitet dosad bez direktne veze sa budžetom nije mogao da utiče na pripreme pa ni na rezultate naših reprezentacija i pojedinaca. Bio je kao čardak ni na nebu ni na zemlji, a sada Olimpijski komitet Srbije preuzma pravo i obavezu da brine o vrhunskom sportu u Srbiji, zajedno sa granskim sportskim savezima. Uz  pravo i obaveze preuzeće i odgovornost za rezultate na olimpijskoj sceni, – zaključuje Snežana Lakićević-Stojačić.