Prećutana i ideologizovana istorija

Ne razumem zašto su se ova dva džentlmena toliko naljutila i okomila na mene? Kao da sam dirnuo u osinjak, a samo sam hteo da zajedno pogledamo u istinu. Zar takav pokušaj može toliko da uznemiri? Prvo učitelja, pa onda zajedno i učitelja i učenika. Ljušiću sam već argumentovano odgovorio i ne bih se ponavljao makoliko se on ponovo koprcao. Njegovom jeziku nedostaje ona intelektualna otmenost koja polemiku čini prihvatljivom među vaspitanim i misaonim ljudima, te dobrim agonom i privlačnim sportom.

Učenik je ipak drugačiji, mada je u svojoj knjizi o Vučiću razložniji, negoli u prošlonedeljnom tekstu u „Politici”. Čak i za tekst u novinama ima previše terminološko-pojmovne zbrke i improvizacije, tumačenja bez naučne utemeljenosti.

Popovanje ili istraživanje

Slažem se sa Radovanom J. Popovićem da je tumačenje istorije odgovoran posao, ali bih dodao da je pre svakog tumačenja potrebno razumevanje. Razumevanja nema bez šireg obrazovanja, bez studija sociologije, psihologije, antropologije, filozofije, umetnosti, ekonomije, književnosti, političkih nauka. Kod Radovana J. Popovića se takvo obrazovanje ne primećuje, uspeva mu da ga uspešno sakrije.

Smatram nespornim da je istorija mog naroda moja koliko i njihova i da imam sva prava da o njoj razmišljam, pišem, postavljam pitanja, sumnjam, naravno i da grešim kao što i oni greše. Čvrstog sam uverenja da naša prošlost nije dovoljno istražena, da često istoričari nisu bili opremljeni potrebnim znanjima, da nisu znali potrebne jezike, da nisu istraživali u relevantnim arhivima, da su mnogi izvori uništeni, da je istorija ideologizovana i da ima mnogo prećutanih događaja.

Ali Radovan J. Popović s visine primećuje da moje propitivanje nije „dopustivo”, čak i da je „uvredljivo za dosadašnju istorijsku nauku”. Ko određuje šta je dopustivo i šta je uvredljivo u nauci?Kako to „dosadašnja nauka” može da se uvredi? Zabrane i tabui pripadaju ideologiji i religiji. Gospodine Popoviću, da li ste Vi čuvar zavetnog kovčega ili ste istraživač u Istorijskom institutu? Da li ste naučnik ili inkvizitor? Da li se suprotstavljate dogmama i otvarate nova znanja ili pripremate jeretike za lomaču? Ili možda smatrate da bi Srbi trebalo da imaju dve religije? Jedna je hrišćanstvo, a druga bi bila istorija?

Zašto je Vučić aktuelan

Ono čemu se ja suprotstavljam, a Popović brani, i što našu raspravu čini aktuelnom a ne tek svađom oko prošlosti, jeste promovisanje aktuelnih političkih koncepata i političke prakse tako što se kriminal iz prošlosti pretvara u pozitivnu istoriju. I upravo zato su Toma Vučić Perišić i samozvani ustavobranitelji, odnosno sultanovci, dobar primer. Neodrživo je naknadno legalizovanje političkog i kriminalnog nasilja, njegovo opravdavanje kriminalizacijom žrtve i mitologizacijom krvnika, kao i uspostavljanjem nasilnog „naučnoistorijskog” kontinuiteta. Po toj logici, da je „zemunski klan” pre sedam godina preuzeo vlast i uspostavio svoju vladu bio bi uvršten od „istoričara” koji slede tu logiku u nacionalne heroje i u progresivni rad istorije.Pristrasnost i neobjektivnost Radovana J. Popovića je utoliko neprihvatljivija što dolazi posle dvadeset godina militarizovane i nacionalizmom ostrašćene društveno-političke atmosfere i kulture, posle raspada institucija i vrednosti (naročito je obrazovanje nastradalo), u još uvek izolovanoj zemlji, u kojoj su mnoge nenormalne stvari postale normalne, kada su tipovi poput T.V.P. tokom devedesetih postali „srpski junaci i patriote”, postali lideri stranaka, „srpske vojskovođe” i poslanici srpskog parlamenta.Izgleda da je takav mejnstrim kod Popovića podigao oduševljenje za notornog zlikovca (krvopilac ljudski – kako i sam Popović navodi u svojoj knjizi) kakav je bio T.V.P. i njegovuspremnost da ga brani,da mu zaštiti lik i delo.

Slažem se sa Popovićem da je T.V.P. bio „složena i zanimljiva ličnost”, ali za – psihijatriju. To što je takav čovek u ondašnjoj Srbiji nešto bio i radio, samo pokazuje u kakvim su nesređenim i očajnim prilikama ovdašnji prostor i narod bili. On je dokaz da se u Srbiji oskudevalo sa velikim pametnim ljudima i primer je kakvi nam ljudi nisu trebali, niti trebaju. On je devijacija, a ne progres. Negativan, a ne pozitivan primer.

Popović spremno prelazi preko toga da je Vučić ne tukao, nego premlaćivao rođenu majku, da se svirepo obračunavao sa političkim protivnicima, kao da je to rutinska stvar koja se u srpskom društvu podrazumeva i odobrava.Pritometvrdi da je ovaj krvopilac bio „demokrata” i da je bio obožavan od naroda. Ispada da srpski narod obožava patološke tipove,pa bi trebalo i mi danas da ga obožavamo! Kako krvopilac, čovek koji umlaćuje majku, tuče sve oko sebe, može biti demokrata?Zar ne osećate Popoviću da je tu nešto pomereno, da nešto nije u redu, da jenenormalno? Zamislite za trenutak da Vi,gospodine Popoviću,tučete svoju majku. Kakvi biste bili u sopstvenim očima i na šta bismo mi ličili kada bismo zbog toga počeli da Vas obožavamo? Cvetan Todorov u knjizi „Strah od varvara”, poglavlje Varvarstvo i civilizacija, navodi Romena Garija:„Nikada nije postojala neka civilizacijska vrednost a da nije bila pojam ženstvenosti, blagosti, samilosti, nenasilja, uvažene slabosti...Prvi odnos između deteta i civilizacije jeste detetov odnos sa majkom.” 

Gospodine Popoviću, Vi bi trebalo da znate ono što T.V.P. nije znao: majka je svemir, majka je voleti i poštovati, majka je izvor života. Prebijanje majke je varvarstvo i ne postoji cilj, niti vrednost koji ga mogu opravdavati. Bez majke nema društvenosti, ni nacije i istorije, niti domovine.Da biste opravdali Vučića pozivate se na činjenicu da je Karađorđe ubio oca i brata. E,pa,to je ta matrica nasilja koju stvarate, kojoj i neki drugi istoričari proizvode legitimitet – kult divljeg impulsa koji nema prepreke, ni zazora, koji se ne boji ni ljudskog, ni božjeg zakona (što je Vučić i sam govorio), niti hoće da se uskladi sa pravilima uže i šire zajednice. U takvoj matrici i ubistvo premijera Đinđića postaje normalno i prihvatljivo.Frojd je oceubistvo i bratoubistvo stavio na početak civilizacije, a od umlaćivanja majke ne počinje ništa, ne pripada civilizaciji, jer je apsolutno ništiteljstvo.

Koncentracioni logori za neistomišljenike

Za Vas je, gospodine Popoviću, prihvatljiva svirepost obračuna sa tzv.političkim protivnicima. Niste Vi napisali, nego ja da je T.V.P. terorista i to nije „nepodopština”,kako se zgražate, mada ste pojmovno i logički nedosledni jer ako u vašoj knjizi tvrdite da je Vučić izveo revoluciju (što je vrlo sporno), trebalo bi da znate da svaka revolucija u sebi sadrži teror (postoji ogromna literatura o tome).A za odigravanje revolucije potrebni su preduslovi, mnogo opštiji od onog da je, kako Vi tvrdite, „Miloš kinjio Tomu”. Potreban je određeni stepen društvenog i privrednog razvoja, inače bi svako smenjivanje poglavice u kakvom urođeničkom plemenu bilo – revolucija. (O tome možete pročitati – James H. Billington „Fire in the Minds of Men“, Michael Palairet „The Balkan Economies 1800–1914”, i Sidney Pollard „Peaceful Conquest – The Industrialization of Europe 1760–1970”).

Vi smatrate, gospodine Popoviću,da je uvredljivo kada se za zlikovca kaže da je zlikovac, a da nije uvredljivo za žrtve njegovog terora kada Vi od krvnika hoćete da napravite nacionalnog heroja? Vi znate da je Vučić prvi u modernoj srpskoj istoriji uveo sistematsko državno nasilje ne samo nad političkim protivnicima, već i nad onima za koje je on sumnjao da bi mogli biti (što je primer totalitarne paranoje)! Širom ondašnje kneževine je napravio koncentracione logore za neistomišljenike i za one na koje je sumnjao da bi mogli biti. Protiv njih je upotrebio sud, policiju i vojsku. Osuđivao ih je na deset, dvadeset godina i doživotne robije. Čiji je on, kako Vi tvrdite, „narodni tribun” bio? Zar nisu i njegovežrtve bile narod, ili ih i Vi isključujete iz naroda i opravdavate te varvarske robije i masovne progone?

Zašto prećutkujete da je začetnik totalitarne države i da je organizator sistematskog uhođenja sopstvenog naroda, da je u okviru ministarstva unutrašnjih dela stvorio tajnu policiju? Zar nije on onda bio ne samo zaverenik protiv Obrenovića, nego i zaverenik protiv sopstvenog naroda? Kako može onda da bude demokrata, republikanac? U želji da ga zaštite tvrdite da je prebijanje Šlezingera odobrio „Savet”(institucionalni paravan koji je stvorio Vučić za svoj organizovani kriminal) i tako pravite još goru stvar,pa proizlazi da je ovog umetnika i Jevrejina pretukla srpska država!

Zbrka je kod Vas velika: kakav je to specijalitet „pojednostavljeni republikanizam i demokratizam”? Mož’da bidne, al’ne mora da znači? Republikanac koji je uspostavio monarhiju? Koji nasilno deluje van institucija? Demokrata koji je zaveo cenzuru štampe i toliko opljačkao sugrađane da su do početka 20. veka u Sudu varoši Beograda vođeni sudski sporovi za nadoknadu i povraćaj imovine koju je oteo T.V.P? Eufemistički tvrdite da je „ekonomski rasterećivao seljaka” – a on ih je zapravo potkupljivao državnim novcem.Gospodine Popoviću, legalizujete Vučićevu pljačku i korupcionaštvo stavom da ih je „stekao zahvaljujući političkoj moći” i tako dajete istorijski alibi i aktuelnim srpskim političarima koji ulaskom u vlast smatraju da bi trebalo da postanu bogataši.

Megalomanija zaborava

Ne postoji kontinuitet između onoga što je uradio T.V.P. 1842. i kasnijih događaja, pogotovu sa njim nema veze Jovan Hadžić (koga je Meternih 1837.poslao u Srbiju da prevede i prepiše austrijski građanski zakonik), a ni Garašanin i balkanska akcija, niti „Načertanije” (za koje Vi netačno tvrdite da ga je „napisao Garašanin”, mnogo je preciznija formulacija profesora Batakovića da je Garašanin „stavio svoj potpis” i „rirajtovao” tekst i ideju začete još sa Urkvartom i Milošem, a pisanim u pariskom hotelu „Lamber”,a i rukom Františeka Zaha).Sam Slobodan Jovanović je zaključio da je ustavobraniteljima bilo više stalo do sopstvenih interesa nego do ustava, i to u svojoj knjizi citira i Popović. Vođe – T.V.P. i Avram Petronijević – bili su na zahtev Rusije prognani iz Srbije i zaštitu su našli kod svojih prijatelja paša u Turskoj. A pre toga oni nisu „sarađivali sa Turskom”, već su opljačkanimdukatima iz državne kasetajno mitili vezire i sultana za podršku i legitimizaciju svog kriminala. Zbog te izdaje narod ih je nazvao „sultanovcima”, što bi Popović da sakrije pod ćilim sa maštovitimšarama.

Protiv sam „kulture zaborava” koja bi da amnestira zločine sa argumentacijom da ne treba biti protiv svog naroda, niti ga ružiti. Naprotiv, snaga, vitalnost naroda rastu sa njegovom spremnošću i sposobnošću da se kritički suoči i sa sopstvenim „nepodopštinama”. Imaju ih i drugi narodi. Mitologiziranja stvaraju opasne i megalomanske stereotipe koji u vreme krize postaju loši primeri za ugled.U takvoj „kulturi zaborava” oprašta se, na primer, sve T.V.Perišiću, oprašta se Karađorđu što je ubio oca, brata, što je bio ruska marioneta, što je pobegao posle sloma preko Save sa burencetom punim dukata (kako svedoči Vuk Karadžić), ali se do dana današnjeg ne oprašta Vuku što je svoj prevod „Novog zaveta” štampao kod mehitarista! Takav selektivni zaborav promoviše despotiju –a ne pismenost, nasilje –a ne jezik i kulturu. A mi danas u 21.veku baštinimo zapravo delo Vuka Karadžića zasnovano na njegovoj evropskoj, internacionalnoj akciji. Danas imamo toliko obrazovanja i iskustva da možemo da promenimo koncept istorije i neka u njemu Vuk Karadžić i Jovan Hadžić, recimo, a ne seoskesiledžije budu – očevi utemeljivači.