Kriza ugrozila obnovu Hilandara

„Hilandar se našao pred opasnošću da obustavi dalju obnovu”, upozorili su članovi Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve sa poslednjeg zasedanja. Eparhije u matici i rasejanju, crkvene opštine, manastiri, verni narod i svi ljudi dobre volje, pozvani su od najvišeg crkvenog tela da pomognu obnovu najveće srpske svetinje i ne dozvole da radovi stanu. Srbija je 2009. godine prepolovila sumu novca koju izdvaja za obnovu svetogorske svetinje, grčka vlada 2010. godine nije dala nikakva sredstva Hilandaru, a donacije su se smanjile. U 2011. godinu Zadužbina manastira Hilandara, institucija koja rukovodi obnovom, ušla je sa 500.000 dinara na računu, kaže Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine.

– Počeli smo da načinjemo rezerve koje smo imali u 2009. sa ciljem da izvedemo neodložne radove i sačuvamo tempo. Za dve godine sredstva iz tog fonda su potrošena, pa je hilandarsko bratstvo iz tekućih sredstava izdvojilo deo novca kako obnova ne bi stala. Pred kraj prošle godine u pomoć su nam pritekli Grad Beograd, Naftna industrija Srbije i Pošta Srbije, a apel koji je uputila SPC i kampanja „Obnovimo Hilandar“ koja se na njega oslanja počeli su da daju prve rezultate, pa smo pregurali 2010. godinu. Glavni cilj obnove u 2010. je ispunjen: središnje krilo Velikog konaka predato je manastiru na upotrebu – kaže Ranđić.

Gotovo polovina površine koju je u noći između 3. i 4. marta 2004. godine zahvatio veliki požar čini upravo ovaj objekat. Trećina Velikog konaka je obnovljena, radovi na njegovom zapadnom krilu biće glavni cilj u ovoj godini.

– Trenutno je 30 odsto izgorelog dela Hilandara predato u upotrebu, kompletno obnovljeno. Nadamo se da ćemo već u februaru moći da pozovemo natrag radnike. Da bismo postigli planove za ovu godinu treba nam negde oko 40 do 50 ljudi na gradilištu – priča Ranđić.

Osim radova na Velikom konaku, prošle godine, radnici su prvi put radili na prepokrivanju kupole, i to one na paraklisu Svetih Arhangela, zadužbini cara Dušana, preuredili objekat arsane, starog pristaništa. Ono se nalazi na dva kilometara od manastira i u objektu je napravljena vinarija, budući da je pre tri godine podignut vinograd na 15 hektara, kako bi manastir mogao da ima sopstvene prihode. Ove godine planiraju se i radovi na ulaznom delu i starom konaku pored ulaza, paraklisu Svetog Save i Svetog Dimitrija, kao i završetak obnove arsane.

– Ne znamo koliko će sredstava Ministarstvo kulture izdvojiti ove godine, ali se nadamo da to neće biti manje od prošlogodišnjeg iznosa i da će biti razumevanja da to bude i više. Mi smo tražili sredstva za najveći deo ovogodišnjih radova na Velikom konaku, odnosno 113 miliona dinara. Procena je da nam treba više od 129 miliona dinara za Veliki konak u ovoj godini, ali ostatak novca finansiraćemo iz sopstvenih sredstava, od donacija, na primer. Inače, grčki KEDAK, centar za zaštitu svetogorskog nasleđa, procenio je da će obnova celog Velikog konaka koštati ukupno 5.767.800 evra, a za obnovu celog izgorelog dela, prema našim procenama, treba još devet miliona evra – navodi Ranđić.

Bez obzira na tešku situaciju u kojoj se manastir našao, direktor Zadužbine veruje da će planirani radovi u 2011. godini, bar oni najveći, biti završeni. Otkrivamo i specifičnosti „svetogorskog” gradilišta gde radnici ne jedu meso, dostava građevinskog materijala zavisi od ćudi mora i vetrova, a sami radovi neretko otkriju neku novu starinu: fragmenti starog živopisa pohranjeni pod krovom paraklisa Svetih Arhangela, ostaci paganskog naselja kod arsane, kosti monaha iz prvog perioda manastira pored paraklisa Svetog Nikole.   

– Uslovi su kao u nekoj vojnoj bazi sa stanovišta nas mirjana. Nema žena, sa porodicom možete da se čujete, ali i to nije jevtino, hrana je prilagođena svetogorskim pravilima. Ona su malo blaža za radnike nego za monahe, i radnici imaju posebnu kuhinju, ali nema mesa na toj trpezi. Kada je mrsno, na primer, jedu se jaja, sir, riba, a kad je post radnici poste. Vaskršnji post je na Svetoj gori vrlo strog. Tada, na primer, određen je jedan obrok za monahe, najčešće bez ulja, na vodi, a za radnike su i dalje dva obroka, na ulju. U Velikom postu je riba vrlo oskudna, ali radnicima se daje češće, jednom ili dva puta nedeljno – priča Ranđić.

J. Čalija