Svadbe u praznim fabričkim halama

Užice – Tokom minule decenije u Užicu je 25 firmi privatizovano, a od toga je 11 kupoprodajnih ugovora raskinuto. Privredu je zadesilo mnoštvo stečajeva i tek poneka uspešna privatizacija. Tranzicioni ceh, kako stoje stvari, platili su zaposleni: nekad ih je bilo 17.000, a posle tranzicije ostalo je svega oko 5.000 radnika.

U raljama stečaja nestala su pojedina preduzeća nekad poznata i van granica države. Propao je „Froteks” (bivša „Cveta Dabić”), sa skoro 2.000 radnika, čuven po peškirima i tekstilnoj proizvodnji. S privredne karte zbrisana je „Raketa” sa 1.100 radnika, čiji su autobusi krstarili svetom. Nestao je i „Fasau” (1.100 zaposlenih) poznat po slavinama. Potonuli su i konfekcija „Desa Petronijević”, štamparija „Dimitrije Tucović”, hemijska industrija „Kotroman”, fabrike „Gama” i „Tvrdi metal”, čuvene užičke „Mlekara” i „Kožara”... Ni nekad veliki industrijski sistemi, mada opstali, ne mogu se pohvaliti brojem zaposlenih: dve valjaonice u Sevojnu imale su i do 7.000 radnika, a sada je u bakru 1.100, a u aluminijumu oko 700. Bivši složeni sistem „Prvog partizana” od oko 5.000 radnika spao je na 1.300, a u njegovim fabričkim pogonima sad se organizuju svadbe. „Gradina” je imala više stotina, a sada samo pet zaposlenih, osula se i „Sloga”...

– Od ovih 25 privatizacija raskinuto je 11 kupoprodajnih ugovora. I kad su u tim firmama koje su ostale bez gazde očekivali da ih država sredi, našminka i pomogne im da dođu do novog, boljeg vlasnika, usledila su razočaranja. Deset ih je pušteno da propadnu, otišle su u stečaj, a samo „Gradina” je ponovo prodata. Ovaj tužan tranzicioni bilans ostalo je da zaokruže samo još „24. septembar” i „Jelova gora”, male firme koje očekuju kupca, ako do njega uopšte dođu. Rečju, Užice se više ne može nazvati industrijskim gradom, tranzicija je učinila svoje i broj radnika u privredi svela na samo 5.000. Dok sada, na primer, u javnim i ostalim delatnostima ovde radi oko 20.000 zaposlenih (samo u zdravstvu 2.600), a u gradu je 16.270 penzionera i oko 7.000 zvanično nezaposlenih lica – sumira za naš list Petrašin Drulović, predsednik Veća Samostalnog sindikata za više opština Zlatiborskog okruga.

Najveći problem ovakve tranzicije jeste nedostatak novih radnih mesta za one što su ostali bez posla. Kožari, tkači, tekstilci, metalci, mlekari izgubili su svoja radna mesta, a nikakva nova im nisu ponuđena. Drulović dodaje da u Užicu nijedna proizvodna firma poslednjih godina nije zaživela niti je ovde bilo ma kakve strane investicije. – Dolaze ti nevoljnici u sindikat da traže pomoć, u godinama su pa im ni prekvalifikacija ne pomaže, a radni staž im je nepovezan. Eto, ovih dana je 78 radnika potonule „Rakete” ispunilo uslov za odlazak u penziju, a ne mogu da se penzionišu jer im doprinosi u toj firmi nisu uplaćivani od 2004. godine – napominje ovaj sindikalista.

Malo svetlosti na celu ovu tamnu tranzicionu sliku daju pojedini uspešni primeri privatizacije, kao što su „Impol Seval”, gde se obaraju proizvodni rekordi, „Jedinstvo” u kome, zahvaljujući uspešnom poslovanju, radnici kao akcionari dobijaju dividende, Valjaonica bakra koja dobro radi i izvozi, „Putevi Užice” sa mnoštvom gradilišta kod nas i u svetu. Ipak, nad svetlim prevladavaju neveseli, pa Petrašin Drulović užičku tranziciju naziva krahom nekad snažne ovdašnje industrije i pretnjom da grad, do koga ne vode dobre saobraćajne veze pa ne privlači investitore, od industrijskog centra postane „slepo crevo”...

Branko Pejović