Ekonomski rikverc

Udruženje automobilske industrije Češke saopštilo je da je lane u toj zemlji proizvedeno 1.072.263 automobila. Proizvodnja tri češke fabrike, i to u kriznoj godini, povećana je 9,5 odsto.

U susednoj Slovačkoj, koja u vreme državne „bračne zajednice” s Češkom nije čestito ni felne za „Škodu” proizvodila, rade pogoni čak četiri najveće svetske fabrike automobila. One prave čak 106 putničkih vozila na hiljadu stanovniku te zemlje.

U našoj, već bivšoj, „Zastavi” lane je, ali sada pod brendom „Fijat”, napravljeno – ili bolje rečeno sklopljeno od italijanskih delova, jer se kod nas osim domaćeg vazduha u guma ništa drugo ne pravi – oko 30.000 „punta”.

Devedesetih godina, kada se mesecima čekalo na isporuku „kečeva”, „128”, „fića”, pa i poljskih „peglica” i „125”, pravili smo i prodavali više od 200.000 vozila. U to vreme Česi nisu pravili više od 150.000 „škoda”. Dalja podsećanja na to vreme nisu dobra za stomak.

Nabrajati gde su, danas, Česi, pa i Slovaci u pogledu standarda, izvoza, uvoza, BDP… u odnosu na nas – bilo bi odista deprimirajuće. Nameće se, međutim, samo jedno pitanje – gde su to naše ekonomske vlasti, i ne samo one, pogrešile da u automobilskoj i ukupnoj industriji krenemo punim gasom – u proizvodni i ekonomski rikverc?

Razloga za „vađenje” moglo bi se naći više nego što može da stane na stranu ovih novina, ali samo jedno ne može da se ospori – oni koji su vodili ovu zemlju i njenu ekonomsku politiku u poslednje dve decenije nisu znali šta čine. Umesto da „Zastavu”, kao što su to uradili lane, s debelim mirazom „udaju” za bilo kog svetskog proizvođača, oni su se dve decenije minimalcima udvarali „samoupravljačima” i glasačima na Lepenici. Efekat? Tehnološki, proizvodni, ekonomski, radni, ljudski… sunovrat. Da li nam treba veći dokaz za to od činjenice da većina nesrećnih radnika „Zastave” nije prošla na testu za novi posao u „Fijatu”. Morali su da uzmu ono što im se nudi i da odu na biro za zapošljavanje.

Država je sve to, da je bilo pameti, a ne političkog šibicarenja, mogla da učini i pre dve decenije. Da danas uz, recimo, „Fijat” imamo i nekog korejskog, nemačkog ili francuskog proizvođača sa stotinama hiljada proizvedenih vozila, izvozom vrednim ne desetine milijardi evra, hiljadama zaposlenih, zavidnim standardom...Ali, ne - mi smo se, vodeći (ne)razumnu ekonomsku politiku, inatili sami sa sobom čuvajući „Zastavu” i od same sebe, koja je od 1953. do 2007. proizvela oko 4,2 miliona automobila. Šminkali smo mrtvu babu radi udaje, al’ je niko nije hteo, kako je to govorio Stojan Stamenković, urednik MAT-a. Sada su je uzeli Italijani, ali taj brak iz računa ne može da opstane bez stalne državne pomoći iz budžeta – lane hiljadu, a ove 600 evra za svaki prodati automobil.

Pitanje je – čemu se radovati? Rastu proizvodnje, sa sve većim izdacima poreskih obveznika za prodaju tuđih automobila ili novom sutonu šumadijskog „Detroita”, jer ovakav kakav je, s 30.000 napravljenih vozila, i ne treba da postoji.