Glembajevi–priča o tajkunima

Nemoj da odbiješ ulogu Ignjata, jer ti si jedini Glembaj na ovim prostorima, reči su Mani Gotovac, hrvatske pozorišne kritičarke, teatrologa, dramaturga, koje su presudile da Boris Kavaca, slovenački glumac, prihvati poziv uprave beogradskog Ateljea 212 da tumači lik Ignjata u predstavi „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže, u režiji Jagoša Markovića. Premijera je zakazana za petak, 4. februara.

Tako je Boris Kavaca posle više od dve decenije stigao u Beograd? Ništa se, kaže, nije promenilo. Ljudi su i dalje neposredni, ljubazni, topli. Već mesec i više dana Kavaca u društvu sa Nikolom Ristanovskim, Anicom Dobrom, Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, Svetozarom Cvetkovićem, Jelenom Đokić, Branislavom Trifunovićem, Tanasijem Uzunovićem i drugima radi pomenutu predstavu, a na čelu ekipe je Jagoš Marković.

– Istina je da sam prvo odbio, pa prihvatio ulogu Ignjata Glembaja. Upravo u to vreme radio sam novu predstavu u Kopru. Iznenadio sam se kada su me pozvali da radim u Beogradu, jer je ovo prva predstava u kojoj ću igrati na nekoj od ovdašnjih scena. Dilemu kako da rešim problem razrešio je Dušan Jovanović, rekavši mi: „Idi ti u Beograd, ja ću završiti tvoju predstavu”. Tako je i bilo, objašnjava.

Boris Kavaca je u više navrata igrao u delima Miroslava Krleže. U komadu „Gospoda Glembajevi”, koji je pre tri decenije izvođen u Ljubljani, tumačio je Puba. Sa Ljubišom Ristićem radio je Krležinog „Mikelanđela” u Splitu...

– Krleža danas? Klasičan ali savremen, moderan. U vreme komunizma „Glembajevi” nisu bili zahvalni za igru. U ono vreme radili smo klasičnu predstavu sa klasičnim glumcima. Sećam se uštirkanog salona i Štefanije Drolc u liku barunice Kasteli. „Glembajevi” su danas jako aktuelni. U Ateljeu 212 radimo drugačije „Glembajeve”, pričamo priču o tajkunima. Leone je levičar, a mi smo oni što kradu. To se vuče iz roda u rod, traje generacijama, a ovi današnji tajkuni na brzinu se bogate, kaže Kavaca i dodaje:

– Ne mislim, naravno, samo na tajkune u Srbiji. Ni kod nas u Sloveniji nije ništa bolja situacija. Svi misle da se u Sloveniji bolje živi. Ne! Tu se krade i krade. I još uvek se krade. Politička situacija u Sloveniji je na ivici propasti, ali videćemo. Ne znam kako je u Srbiji, ipak, za ovo kratko vreme koliko boravim u Beogradu osećam da ni tu nije baš najbolje, ali nije ni u Hrvatskoj. Zato ova predstava stiže u pravo vreme.

A Ignjat Glembaj?

– Crn je, crn do kraja. Tragična ličnost. Ima vezu sa barunicom koja je laka žena, a on to neće da vidi. Iako mu nude sve argumente, Ignjat prelazi preko toga. Njegov problem nije samo barunica, već i bankrot. Ipak, svestan je svog bankrota, ali ne i supruge. Ima nekoliko dramatičnih momenata u njegovom životu, iz kojih ne zna kako da ispliva, odgovara.

Kako će i da li će Krležini junaci isplivati iz delikatnih situacija, videćemo na premijeri. Kada je u pitanju rad na probama, Boris Kavaca kaže da nije navikao na beogradski tempo rada.

– Probe često počinju u poslepodnevnim satima. Recimo u 16 časova i traju naredna četiri sata. Nekada i kraće. Kada se Jagoš unervozi, samo digne ruke i kaže: „Ne mogu više, ne mogu više. Idemo kući!” U Sloveniji nije tako. Mi imamo po dve četvoročasovne probe dnevno.

Sudeći po odličnom srpskom izgovoru, Borisu Kavaci jezička barijera neće biti problem. Istina, meša ekavicu i ijekavicu, ali i to će, kaže, do premijere savladati uz pomoć lektorke Ljiljane Mrkić Popović. Plovio je, kaže, četiri godine, na brodu na kome je bilo mnogo Dalmatinaca. Za ove prostore, napominje, vezuju ga lepe uspomene. Seća se, kaže, kako je kao omladinac izgarao na radnoj akciji kada se gradio autoput između Paraćina i Niša. Srdačnosti i gostoprimstvu srpskih seljaka.

– Bila su to nezaboravna druženja. Kada bismo posle napornog rada u večernjim satima prolazili pored kuće bilo kojeg srpskog domaćina, pozdravljani smo sa simpatijama, a kada bi ih zamolili za čašicu domaće rakije, donosili su nam po litar i više šljivovice. Taj ukus još osećam u ustima – priča Kavaca.

Za svoje scenske junake tokom bogate karijere Boris Kavaca je dobio najznačajnija glumačka priznanja sa bivših jugoslovenskih prostora: dve Sterijine nagrade, sarajevski Lovorov venac, „Prešernovu” i nagradu „Gavelinih večeri”...

Na kraju razgovora, ipak, otkriva: „Nikada nemam tremu. Biću možda malo nervozan na premijeri zbog jezika. Međutim, ako me neko od beogradskih pozorišta pozove da sarađujemo, eto mene opet u Beogradu.”

B. G. Trebješanin