Prihvatamo, ali ne priznajemo

Političke debate o Kosovu u Srbiji često ukazuju na nedostatak pragmatizma.

Pitanje učešća Srba na izborima i u institucijama na Kosovu bilo je u središtu debate još od martovskog nasilja 2004. godine. Tada je ustanovljeno da srpsko prisustvo u institucijama nije sprečilo tragediju. Srbi su bojkotovali izbore 2004. i 2007.

Kao reakcija na kosovsko proglašenje nezavisnosti u februaru 2008. Vlada Srbije je u maju u pokrajini organizovala lokalne izbore. Rad opština trebalo je da Srbiju približi Srbima i da reši njihove probleme. U tome se uspelo na etnički homogenom severu Kosova, ali ne i južno od Ibra, u enklavama okruženim albanskom većinom. Time se jaz između Srba na severu i na jugu produbio.

To je razlog zašto je u novembru 2009. znatan broj Srba južno od Ibra odlučio da iskoristi međunarodno sponzorisanu decentralizaciju i da glasa na lokalnim kosovskim izborima, uspostavljajući tako većinski srpske opštine u Gračanici, Štrpcu, Ranilugu, Klokotu i Partešu. Nove opštine su brzo počele da daju rezultate u vidu infrastrukturnih poboljšanja, uključivanja struje i vraćanja srpskih policijskih patrola. Zato je bilo sve neprimerenije nazivati te ljude izdajnicima, omiljenim nazivom na Balkanu za one sa kojima se neko politički ne slaže.

Hrabrim potezom nova srpska vlada je zatvorila deo srpske opštinske administracije na Kosovu. Takav pragmatizam signalizirao je prepoznavanje realnog stanja. Međutim, podrška novim srpskim opštinama još uvek je smatrana politički nemogućom. Vlada je savetovala Srbima na Kosovu da ne učestvuju na izborima 12. decembra 2010, ali je dodala, potvrđujući svoju demokratsku svest, da oni koji budu učestvovali neće snositi posledice.

Srbi su taj savet shvatili kao poziv da izraze svoje sopstveno mišljenje: oni sa severa su bojkotovali izbore, dok je neočekivano mnogo, više od 20.000 srpskih birača južno od Ibra, glasalo.

Da li su Srbi time iznenada priznali nezavisno Kosovo i okrenuli se protiv Beograda? Naravno da ne! Jednostavno su shvatili da i oni moraju da postanu deo procesa odlučivanja o svom životu koji se odvija na Kosovu. Jedan od srpskih lidera najbolje je sažeo ovaj pragmatizam rekavši: ,,Prihvatamo, ali ne priznajemo”.

Prvi put od stvaranja koalicije Povratak od 22 poslanika, 2001. godine, Srbi su uspeli da dobiju više od deset zagarantovanih mesta u parlamentu Kosova.

Naredni dobar potez bio bi okupljanje srpskih pripadnika skupštine Kosova i poslanika sa Kosova u srpskom parlamentu. Sa obe strane su oni koji su istinski posvećeni rešavanju teških problema Srba. Teško je nastaviti sa odbijanjem komuniciranja sa Srbima u institucijama Kosova, dok se priprema razgovor sa čelnicima istih institucija.

Naime, novoizabrani Srbi treba da postanu element uticaja u Prištini, a to će se dogoditi samo ako su u mogućnosti da utiču na odluke vlade Kosova. Očigledno, kosovski Srbi ne mogu sebi da priušte da budu isključeni iz procesa odlučivanja dok Priština i Beograd pripremaju važne razgovore i dok je međunarodni uticaj na Kosovu još jak. To je razlog zbog koga, bez obzira na neprijatnu izbornu kampanju, nijedna od srpskih stranaka u novom kosovskom parlamentu ne može da priušti sebi da ostane u opoziciji. Ako jedna ostane u opoziciji, druge bi mogle biti označene kao ,,sluge Albanaca”, a sve podložne manipulacijama.

S brojnim pritužbama izbornoj komisiji Kosova, poznatim izveštajem u Savetu Evrope, i željom za vladu ,,čistih ruku”, čini se da će biti potrebno vreme za formiranje nove vlade u Prištini, što kosovskim Srbima ide u prilog jer im daje vremena za kreiranje nove strategije.

Odsustvo srpskog jedinstva se već pokazalo štetnim, što je i potvrđeno nemogućnošću srpske strane da se kandiduje na izborima kroz jedinstvenu koaliciju. Srbi su imali osam zasebnih lista, dok su Albanci imali samo sedam. Nedostatak podrške Beograda okončan je tako što se mnogi sposobni Srbi nisu kandidovali na izborima niti su bili u mogućnosti da doprinesu rešavanju teške situacije.

Srbima na Kosovu nisu potrebne podele već vizija održive budućnosti i nastavak politike pragmatizma. U decembru oni su pokazali taj pragmatizam.

*Vanredni profesor za međunarodni mir i rešavanje konflikata na Univerzitetu Arkadija, ekspert za politiku i etničke odnose na Balkanu