Za naciju neupitni Tači

nezavisni intelektualci, mesne zajednice, veterani rata, pisci, slikari, novinari, evropejci, najtvrđi nacionalisti, zagovornici svealbanskog ujedinjenja i verski predvodnici – jednodušno podržavaju Hašima Tačija!

Njegova ratna prošlost i zločini za koje ga sumnjiče i optužuju, deset godina nakon sukoba, izgleda da su neupitni za naciju čiji pojedinci nijednog trenutka ne pokazuju sumnju da se zločin trgovine organima otetih i nestalih Srba, Albanaca i ostalih mogao dogoditi. Odbija se svaka mogućnost da je veliki vođa i oslobodilac nacije znao za zločin, da ga je organizovao ili počinio. Svi ćute i niko ni reč ne progovara, niko ne sumnja, niko nema petlju da kaže, makar: Nešto mi je tu čudno! Nikad Albanci nisu bili tako oko nečeg ujedinjeni kao što ih je danas ujedinila vera u nevinost Hašima Tačija!

U doba najžešćih sukoba mogli su se čuti i drugačiji glasovi, ali u demokratiji Kosova i premijerove vlasti vlada nezapamćen muk. Ovakva vrsta homogenizacije retko je viđana i u najcrnjim totalitarnim sistemima, a izveštaj Dika Martija je, kako reče Tim Džuda, „naneo razorni udarac Kosovu“ i iz temelja uzdrmao kosovsku nezavisnost koja je u proteklom periodu poslužila ovdašnjim vlastima da uspostave apsolutnu kontrolu nad većinom životnih oblasti. Ideologija nezavisnosti, zahvaljujući Martiju, doživljava potpunu ekstazu, nalazi se na vrhuncu svoje moći i u nekoj je vrsti nesadržajnog usijanja.

Demokratija na Kosovu nije uspela jer je ideologija komunizma zamenjena ideologijom nezavisnosti za koju se verovalo da donosi struju, vodu, posao, jednakost, i na koncu tu istu demokratiju. Mafija i ratnici u proteklom periodu nisu mogli da pruže idejni sadržaj izvan svežih žrtava i mitološke istorije lišene materijalnih dokaza. Tako se metodologija vlasti ili, što je gore, njeno drugačije shvatanje nije dogodilo, pa se sistem menja prema interesima oligarhije koja za međunarodnu zajednicu ima pripremljen scenario. Kosovska predstavljačka elita decenijama uvežbava ponašanje, stil i retoriku zapadnog sveta, spremna da se u svakom trenutku prepusti njihovom novom interesu, da ga oseti i uključi u sledeći nastup ili priredbu. Tako se dešava da je bezmalo svaki put zapadna publika oduševljena izvedbom; nakon nje kosovski folklorci zaboravljaju zapadnjačke mantre, skidaju kostime i vraćaju se u život.

Onaj ko se malo više uživi u prozapadni folklor pa krene da se tako ponaša i radi politički, prolazi kao Veton Suroi ili potonji mladi političar Ilir Deda. Međunarodna zajednica rado gleda folklor i ne reaguje kada igrači posle predstave nemilice troše njen novac, prave orijentalnu despotiju, krše ljudska prava, trguju organima; ona hoće da vidi sopstveni plagijat, a promene ostavlja onima koji se neće i ne mogu menjati.

Zato je dokument Dika Martija, jedan zapadnjački papir, iz temelja zatresao tu tvorevinu i pokazao koje sile njom vladaju i kakva nesigurna budućnost čeka sve njene stanovnike.

A situacija je, po starom balkanskom pravilu, uvek crnja nego što izgleda. Trgovina organima nije običan zločin; trgovina organima je posvećenje i inicijacija jača od religioznih zaveta i društvenih normi, a proverena informacija da se to dešavalo „učlanila“ je u „bratstvo“ mnoge ljude i osudila ih na zavet ćutanja. Znanje o takvom zločinu je razarajuće, ono silazi u najtamniji deo ljudske prirode i sigurno spada u domen poslednjih velikih tajni demonskog dela Balkana. Izvršioci i majstori koji su uklanjali tragove najmonstruoznije balkanske radionice, najverovatnije bacajući ostatke nesrećnih žrtava u Jadransko more i napuštene rudnike, učinili su njenu istinu opštom. Misleći da čine dobro albanskom narodu prebacili su sve u oblast kolektivnog, tako da danas bezmalo svaki pojedinac odriče da je bilo trgovine ljudskim organima. Taj nesrećni pojedinac instinktivno oseća da su „etnički čistači“ i trgovci upravo njemu „poklonili“ kolektivnu odgovornost za zlo iz – kako rekoše u „Tajmsu“ – države užasa.