Zločincu Ramiću uslišena molba

Od našeg stalnog dopisnika
BANjALUKA – Tužilaštvo Bosne i Hercegovine konačno je uslišilo molbu Niseta Ramića i optužilo ga za ratne zločine počinjene nad Srbima u opštini Visoko, u Federaciji BiH. Ako Odeljenje za ratne zločine Suda BiH potvrdi prekjuče podignutu optužnicu, Ramić će odgovarati za streljanje supružnika Slavka i Danice Damjanović, Dušanke Ristić i njenog sina Željka.

Ramić, koji izdržava dvadesetogodišnju robiju u Kazneno-popravnom domu u Zenici, pročuo se po optužbama na račun pravosuđa Federacije BiH, a zatim i Tužilaštva i Suda BiH. Na pravosudne organe bio je kivan što neće da mu sude za zlodela koja je počinio 1992. godine i priznao ih tokom istrage vođenje protiv njega zbog drugih krivičnih dela.

Ramić je osuđen zbog ubistva Blagoja Ćuluma, Srbina iz visočkog sela Zimča, i razbojništava počinjenih posle rata. Osim toga, on je, po naređenju pretpostavljenih starešina iz bošnjačke Armije BiH, priznao da je ubio i Salhiju Delibašić. Nju je, tvrdi Ramić, likvidirao da bi bošnjačka vojska imala "opravdanje" za napad na Hrvatsko veće odbrane.

U zeničkom zatvoru Ramiću je proradila savest, pa je, pre nekoliko godina – najpre preko stranica sarajevskih "Dana" i "Slobodne Bosne", a zatim i dnevnih listova – javno prozvao federalno pravosuđe zbog oglušivanja o njegovo priznanje da je učestvovao u streljanju Damjanovića i Ristića. Šta se, u stvari, dogodilo 20. juna 1992. godine u selu Lapčevići, za "Politiku" svedoči Zoran Damjanović, čiji su roditelji, Slavko i Dušanka, ubijeni tog dana. "Ujutro, nešto posle šest časova, grupa vojnika Armije BiH isterala nas je iz kuća, svezala i odvela u komšijsko dvorište. Postrojili su moje roditelje, Sretu Masala, Željka i Dušanku Ristić i mene, a zatim su na nas otvorili rafalnu paljbu. Srećom, nisu proveravali da li su nas sve pobili. Sreto i ja smo nekim čudom preživeli. Njega i mene, sa sedam prostrelnih rana, komšije Bošnjaci su prevezli u dom zdravlja u Visokom, a odatle sam prebačen na lečenje u Zenicu", seća se Zoran Damjanović, danas devedeset odsto invalid.

Posle kratkotrajnog oporavka, Damjanović je iz bolnice odveden u zenički Kazneno-popravni dom. Tu je, kaže, uvek bilo između četiri i pet stotina zatočenih Srba. Kako im je bilo, nerado se seća. Damjanović je razmenjen u decembru 1992. godine i posle rata se skrasio u Gradišci u Republici Srpskoj, gde živi sa suprugom Gordanom i dvoje dece. "Kad se pre nekoliko godina Niset Ramić javno požalio da neće da mu sude za ubistvo mojih roditelja i komšija Ristića, odlučio sam da mu pomognem pa sam dao iskaz Agenciji za istragu i zaštitu. Očekujem da će me Tužilaštvo BiH pozvati da svedočim u postupku koji će se voditi protiv njega", rekao nam je Zoran Damjanović.

Nevolje su se nizale i posle rata. "Kada je trebalo da se venčam, otišao sam u Visoko po krštenicu, ali mi je rečeno da me nema ni u jednoj matičnoj knjizi rođenih. Iako živ, na jedvite jade dokazao sam da sam i – rođen! Bio sam izbrisan i iz evidencije stanovnika Visokog koji su imali vozačku dozvolu. Neko je, uveren sam, hteo da izbriše svaki trag da sam uopšte postojao", ogorčen je Damjanović.

Ako Odeljenje za ratne zločine Suda BiH potvrdi optužnicu protiv Niseta Ramića, on će biti prvi Bošnjak kojeg je Tužilaštvo BiH optužilo za zločine nad Srbima. Ramić je, inače, kao glavne nalogodavce zločina nad Srbima u opštini Visoko javno označio člana užeg rukovodstva Stranke demokratske akcije Hasana Čengića, komandanta Opštinskog štaba Teritorijalne odbrane Kadira Jusića i generala Armije BiH Sulejmana Vranja. Nije isključeno da se, baš zbog toga, federalno pravosuđe godinama oglušavalo o molbu Niseta Ramića da položi račun za ono što je u ratu uradio.