Kao u snu…

Baš se ovih dana osećam kao kod kuće. Upalim televizor a na svim udarnim vestima: Novak, Ana, Jelena, Viktor... Uzmem novine a tamo opet oni.

Upalim “satelit” a svi naši programi pričaju o “mom” Melburnu. Zove me majka i pita da li su poplave stigle i do naše kuće…

Kao u snu…

A ovih dana smo imali i pravi vašar - ustvari dva ipo vašara: jedan u okolini Melburna a drugi u Sidneju. Treći, za koji odgovorni tvrde da se nije ni desio (pa ga zato brojim samo sa pola) je bio pored prestonične Kambere, u onom manastiru što nije “ni na nebu ni na zemlji”.

Kao u snu…

Inače, pečenog vola na ražnju nije bilo ni ove godine. Pečenje je mnogo “lepljivo”, dok se ćevapi lako broje, objasni mi jedan od organizatora.

Sve drugo je bilo “pravo”: licitarska srca, mačevi (nažalost, toga ima samo još u pesmama), vrućina, vetar, mnogo prašine, kolo i pesme poput one “Ravna Gora pobediti mora”.

Kao u snu…
Za čudo, sveštenici su bili neubičajeno srdačni, pa se, po prvi put od dolaska u Australiju, sa dvojicom zagrlih i poljubih. Nešto se tu čudno dešava – šapnu mi supruga. Mnogo su postali “mazni” od kako smo potpisali onaj novi “Ustav” – složih se sa njom.
Kao u snu…

Ali nije to sve. Dan posle vašara odoh u onaj ozloglašeni pansion, što smo ga greškom kupili prošle godine, a kad tamo – Zaga iznela sitne kolače i poslužuje Fidžijske studente. Pita me hoću li kafu ili sok (zašto to nije “i kafu i sok”)?!

- Ma moraš nešto, vuče me ona za rukav.

A zašto je to čudno. Oni koji prate moje tekstove, sećaju se da sam prošle godine, u ovo vreme, pisao o nekoj sasvim drugoj atmosferi. Milko, koji je živeo u pansionu, je dobio otkaz kod verenice a onda i kod imigracionog ureda, pa je krivicu prabacio na mene. Dan pre leta, natrag u njegov Zrenjanin, došlo je do “kletvi”. Ne ponovilo se.

A sada - kolači i žuti sok (gde ga samo nađe).

Kao u snu…

Elem, pojedem ja dva sitna kolača (one što se tope u ustima) i krenem prema izlazu. A Zaga me, opet, vuče za rukav:

- Jel’ ti možeš meni da daš otkaz!

Nema tu ni “Vi” ni “please”, nego “liberalni kapitalizam u rudimentarnom obliku”.

Ozbiljno zbunjen, meni nije preostalo ništa drugo nego da se branim:

- Kako to misliš? Ti si ovde dobrodošla!

Tada mi Zaga iznese “detalje”, i eto, sada pišem pismo, koje joj treba da bi dobila državni stan. Naime, ako sama da otkaz, dobiće manje poena. Naš čovek ume dobro da izuči zakone, čak i kada ne govori sve te strane jezika. Inače, penziju je već dobila, mada je retko vidjam preko dana - valjda negde radi.

Ovaj “scenario” me natera na razmišljanje da iza naše tradiocionalne gostoljubivosti leži debelo licemerstvo - ubaciš mamac (sok) i sačekaš pismo.

Kao u snu…

Ovaj tekst ispade malo kratak. Ali imam ja jedan dobar izgovor - upravo sam se vratio sa godišnjeg odmora, pa se još uvek navikavam na rad. A to “zagrevanje” posle vikenda je, valjda, jedna od retkih stvari po kojima smo slični sa Australijancima.

Umalo zaboravih ono glavno – napravio sam prazan prostor, ovde u kancelariji iznad radnog stola, za naslovnu stranu “Australian-a”. Da je okačim kada u nedelju Novak pobedi na “Australian Open”. Da su neka druga vremena, ja bih vas sada podsećao da je taj list pisao o nama Srbima samo negativno, ali sada…

Kao u snu…