Vratiti dobre stvari

Za ime Branislava Pokrajca (59) vezuju se najveći uspesi našeg rukometa. Jedan je od retkih koji je uspeo da se domogne zlatne olimpijske medalje i kao igrač (1972. u Minhenu) i kao selektor (1984. u Los Anđelesu). Pod njegovim vođstvom rukometaši su se pre pet godina domogli poslednje medalje na velikim takmičenjima, osvojivši bronzu na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 2001.
Idealan je sagovornik za "Politikino" istraživanje na temu "Kakav nam je sport neophodan". Po rečima Branislava Pokrajca, doktora nauka, naš sport je na svim nivoima u poslednjih nekoliko godina pao na izuzetno niske grane. Kao jedan od načina da mu se vrati nekadašnji sjaj Pokrajac vidi u oživljavanju nekih dobrih stvari iz prošlosti koje su u poslednje vreme totalno zamrle:

– Za početak ne mora da se mnogo izmišlja. Bilo bi sasvim dovoljno da počnemo ponovo da radimo po nekim odrednicama sistema koji je u prošlosti doneo mnogo medalja. Tu pre svega mislim na strategiju razvoja sporta bez koje nekada nije moglo ništa da se zamisli. Njeno donošenje mora da inicira država. Neophodno je da se jasno definišu uloga sporta i način realizacije programa i to od pionirskog do seniorskog uzrasta, od malih do velikih klubova, reprezentacija...

Pored strategije Pokrajac posebno je istakao značaj Republičkog zavoda za sport bez kojeg, kako je rekao, nema razvoja:

– Za iole ozbiljniji rad moramo da imamo jedan veliki Sportski centar, kakvi postoje u gotovo svim zemljama. Nekada je Sportski centar na Košutnjaku bio jedan od najsavremenijih u svetu, a danas je, najblaže rečeno, u žalosnom stanju. Pripreme reprezentacija i klubova su hotelsko-kafanskog tima što najbolje govori o njima. Takođe, bez Zavoda za fizičku kulturu bilo je nezamislivo da se realizuje bilo koji projekat. Bio je zadužen za gotova sva testiranja i merenja, istraživački rad... Danas je potpuno izgubio je svrhu, a smatram sve dok se ne bude vratio na nekadašnji nivo nećemo moći da napredujemo, – kazao je Pokrajac.

Po njegovom mišljenju neophodno je i da očvrsnu veze između granskih saveza, Olimpijskog komiteta i Sportskog saveza i države:

– Imam utisak da je mnogo utanjila veza između države na vrhu, potom Olimpijskog komiteta i Sportskog saveza i granskih saveza, koji su na kraju ovog niza. Mora tačno da se zna ko koga kontroliše i ko kome polaže račune i ne sme da se desi da neke loše stvari unutar bilo kog saveza ili organizacije prođu nezapaženo. Trenutno, u našem sportu mnogi ne osete posledice svoje neodgovornosti. Sve dok je to tako pojedinci će moći da rade šta god hoće ne strepeći za svoju poziciju.

Pokrajac je posebno skrenuo pažnju na pravilo školovanje kadrova, kao jedan od mnogih preduslova da nam sport krene ka gore:

– Broj fakulteta i škola za trenere je u velikoj disproporciji za brojem dobrih trenera. To je dešava iz razloga što je, stihijski, otvoreno mnogo škola, iako veliki broj nije imao ni najosnovnije uslove za obrazovanje. Mnogim polaznicima je glavni motiv za upis na neke fakultete bio to što su bez velikog truda mogli da dođu do diplome. To je sport mnogo koštalo. Ipak, dobro je što postoji naznaka da je svemu tome došao kraj. Očekuje se svakog dana nova raspodela akreditacija za rad fakulteta, a moći će da je dobiju samo oni kojio budu ispunjavali sve uslove. Na ovaj način, nadam se, staće se na put pogubnom načinu obrazovanja mladih kadrova.

-----------------------------------------------------------

Neophodna profesionalizacija

– Na Zapadu je sport prošao faze od hodija, preko amaterizma pa sve do profesionalizma. I u tom pogledu zaostajemo. Saveze nam vode sportski radnici za koje smatram da, u većini slučaja, nemaju ni znanje ni sposobnost za taj posao. Neke funkcije bi trebalo što pre da se profesionalizuju, a drago mi je da se u nekim sportovima već razmišlja u tom pravcu. Ipak, i po ovom pitanju država bi trebalo da bude inicijator obavezne profesionalizacije nekih delova sporta, – smatra Pokrajac.