Bojni poklič majke-tigra

Ispovest jedne majke je u SAD izazvala širu pažnju od egipatskih demonstracija. Članak Ejmi Čua „Zašto su kineske majke superiorne” proizveo je nezapamćenu lavinu reakcija i komentara, a njena knjiga „Bojni poklič majke-tigra” već u prvih nekoliko dana probila se među šampione čitanosti. Sama autorka, profesor prava na univerzitetu Jejl, preko noći je postala meta milionskog „guglanja”.

Čime je to Ejmi Čua izazvala toliku pažnju? Delimično sočnim detaljima iz života njene već generacijama uspešne porodice, čiji visok status Čua želi da održi primenjujući vaspitne metode koje su na njoj koristili njeni roditelji. A te metode nisu nimalo moderne. Njen otac, koji je kao prva generacija imigranata postao profesor na Berkliju, posle proslave takmičenja na kojem je mala Ejmi osvojila drugo mesto, zapretio je: „Da me nikad više nisi ovako ponizila.” U tom duhu, neka od pravila koje Ejmi primenjuje jesu da se nikad ne sme dobiti ocena manja od pet i da se mora biti najbolji u svim predmetima osim fizičkog. U porodici Čua zabranjeno je gledanje televizije i igranje kompjuterskih igrica. Umesto toga, njene ćerke (koje inače i same smatraju da će na svojoj deci sprovoditi „kineski” metod) provode slobodno vreme usavršavajući svoje vunderkindske sposobnosti na klaviru i violini.

Međutim, iza Čuinih pomalo senzacionalističkih, u nekoj meri snobovskih i u svakom slučaju na drugu decu teško primenljivih primera, krije se teorija vaspitanja i života koja je izazvala pravu paniku. Osnovni mehanizam vaspitne tehnike majke-tigra jeste odlaganje zadovoljstva: deci se uskraćuju lako dostupne radosti zarad potencijalno većih nagrada u budućnosti. U jednom od primera koji je izazvao veliko zgražanje, Čua svoju ćerku satima tera da usavršava klavirsku kompoziciju, osujećujući njenu potrebu za razonodom i odmorom, zato jer će to vremenom biti nagrađeno veštinom i uspehom koji iz te veštine proizilazi. I zaista, mnogo pre nego što se Čua bacila na popularisanje kineskog načina vaspitanja, američki psiholog Volter Mišel je pokazao da je sposobnost deteta da odloži zadovoljstvo visoko pozitivno korelisana sa uspehom dvadeset godina kasnije. Ogromna prezaduženost američkog i uopšte zapadnog stanovništva jeste drastično podsećanje u kojoj meri je ova sposobnost danas okrnjena, jer masovno uzimanje kredita i nije ništa drugo nego izraz želje koja mora biti zadovoljena ovog trenutka. Slike Čuine dece, koja po ceo dan uče i vežbaju, u svest prezaduženih američkih roditelja prizvala je ne samo njihovu osrednju, a u svoju posebnost uverenu decu već i strah od nezadrživog prodora ambicioznih i štedljivih članova kineske tigar-ekonomije.

Iako odlučno odbacuje poteru za trenutnim zadovoljstvom, zbog čega nekima deluje surova, filozofija u osnovi tigar-vaspitanja jeste izrazito optimistična. To možda najbolje ilustruje Čuina rođena sestra, sa kojom je, uprkos Daunovom sindromu, majka satima vežbala klavir. Kada se pokazalo da se neka biološka ograničenja ipak ne mogu prevazići, uspeh nije izmišljen u tom neuspehu, već je izvojevan u dve zlatne medalje u plivanju na Olimpijskim igrama za hendikepirane.

Čua takođe veruje u dvosmernost međugeneracijskih odnosa u kojima činom rođenja dete postaje „dužnik” roditelja, a ne obrnuto. Moderan roditelj veruje da dete nije tražilo da bude rođeno, i oseća se dužnim da mu ispunjavanjem želja to bar u nekoj meri nadoknadi; samo dete nema praktično nikakve obaveze prema roditelju, već samo prema svojoj budućoj deci. Tako danas srećemo roditelje u poodmaklim godinama koji na kraju radnog veka uzimaju kredite, prodaju stanove i odriču se penzija da bi njihova deca – odrasli ljudi na vrhuncu snage – zadovoljila „elementarne” životne potrebe. Nasuprot tome, majka-tigar je porodični autoritet prema kojem deca do kraja života imaju obaveze. Na taj način, plodove nekadašnjih zajedničkih odricanja ubiru ne samo deca nego i roditelji.

„Kinesko” vaspitanje je pitanje duha, a ne nacionalnosti – sama Čua tvrdi da su „američki očevi-osnivači bili kineske majke”. Varijante „kineskog” vaspitanja postoje svuda u svetu, a mnogi elementi su ne tako davno bili opšte mesto i na našim prostorima. Ko je pre pedeset godina mislio da je samopouzdanje ključ životnog uspeha ili da je osnovna dužnost roditelja da dete čini srećnim? Kada sam ja sa šest godina na takmičenju iz klavira osvojila šesto mesto u okviru treće nagrade, počela sam da insistiram da sam bila „treća”: na to me je majka odvela do table i izbrojala mi svih šesnaest imena koja su imala više bodova od mene. Ne baš revolucionarna, ali danas sve češće zaboravljana premisa takvog odnosa bila je da bez realnog sagledavanja sopstvenih dostignuća nema ni razloga ni načina da se napreduje.

doktor psihologije