Dokle je Srbija

Zavarali su ih, pa žele da ih zloupotrebe (ili već ih zloupotrebljavaju). Govorim o omladini, koja neutvrđena u svojoj veri, u svom nacionalnom biću, u osnovnim moralnim vrednostima, nalazi svoj izraz u surogatima koji nastoje da se nametnu kao originalne vrednosti.

Međutim, sve što nije autentično, postaje ili ravnodušno ili destruktivno. Koren je isti, te zato ovaj društveni deformitet moramo nazvati pravim imenom, da ne dozvolimo da pod izgovorom prava i sloboda, društveno-patološke pojave postanu "normalne" pojave koje relativizuju i razgrađuju temelje osnovnih vrednosti u svim oblastima čovekovog duha.

Upravo jedna ovakva pojava desila se nama u Srbiji. Da je vrag odneo šalu, govori i činjenica da se u jednom delu našeg društva (mislim ovde i na omladinu) zagovara ideja "novih", evropskih vrednosti u čijem insistiranju ima i onih koji apriori odbacuju sve što je srpsko, želeći time da obezbede evropski horizont.

Na ovakvim primerima kriza identiteta je najočitija ali i alarmantna jer postaje model života mnogih mladih, koji ne shvataju da Evropa predstavlja, i jedino može predstavljati, ukupnost jedinstvenosti svake države članice kao i jedinstvenosti njenih građana. Oni koji imaju dodira sa Evropskom unijom, dobro znaju o čemu govorim.

Zato je moguće da se usled ovakve krize u našem društvu javi konfuzija i dihotomija ideja i stavova.

Konkretno, mislim na dva događaja ili bolje rečeno dve akcije proteklih dana u Beogradu. Kako je moguće koristiti proteste, koji su organizovani prošle nedelje, i zloupotrebiti njihovu namenu, zarad promovisanja govora mržnje i poziva na ubistvo, a samo nekoliko dana kasnije, od strane iste omladine, skupljati potpise građana radi usvajanja dekleracije kojom bi Srbija priznala odgovornost za zločin u Srebrenici?

I protesti, koji su demokratsko pravo građana, kao i razne peticije i druge mirne akcije, ako su smislene, korisne su jednom društvu. To nije problem. Problem je kada se oni koji se zalažu za mir, istinu i odgovornost samo nekoliko dana ranije, služe govorom mržnje s najradikalnijim porukama. Da li ovo drugo otkriva prave namere onog prvog? I da li je politika te omladine i onih koji ih vode zaista evropski orijentisana?

Iako sada ima prečih stvari kojima se treba posvetiti, smatram da na ovakve pojave moramo uvek reagovati, ma od koga, i ma odakle dolazile. Jer, ne daj Bože, da je pomenute poruke neko drugi izgovorio, odmah bi dobile pečat opasnog nacionalizma i fanatizma, i to od strane pojedinih internet-foruma i javnih medija, čija je reakcija u ovom slučaju izostala. I naravno da treba da dobije ovakav pečat svako ko na ovaj način govori, ali takav pristup mora da važi za sve. Ne može se graditi imidž otvorenosti, demokratičnosti i pravde selektivnim pristupom.

Zato sam i napisao ovaj tekst – da bude mali doprinos borbi protiv svakog oblika destrukcije i nasilja.

Ovakvo postupanje pomenute omladine dovelo me je do ove teme, ali ono što me više brine, nije omladina, već zapravo činjenica da su oni postali instrument jedne politike.

Politike koja ne shvata da se Srbija ne može sagledati tako što ćete od Terazijske česme gledati ka Slaviji. Jer iza Slavije dolazi Avala, pa Šumadija, pa Rasinski okrug, Raška, Kosovo i Metohija, kao što se iza Terazijske česme nalazi Mačva, Srem, Bačka i Banat.

U životu, pa samim tim i u politici i javnom nastupu, osnovno načelo glasi biti pa delati. Bez ovakvog egzistencijalnog stava dolazi do rastakanja i gubljenja pravca. Ako se bez ovog životnog modela omladina obrazuje, degradirajući faktor biće sve jači.

Pravdom na nepravdu, smirenjem na uzrujanost, ljubavlju na nerazumevanje, ali i istinom na neistinu. To je jedini put svakog rešenja. Poštujući ovaj princip, nisam navodio citate i parole govora mržnje izrečenih prošle nedelje, jer nije tačno da papir trpi sve. Postoji i ono što se zove – odgovornost.

U prilog što boljem razumevanju ovih stavova, navešću i to da imam 26 godina, kako se ne bi pomislilo da postoji generacijski jaz i nerazumevanje između autora ovih redova i današnje omladine.