Obama za brzu promenu vlasti

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Zbivanja ma kairskim ulicama dinamičnija su od mogućnosti američke diplomatije da ih predvidi, pa su ovdašnja reagovanja na egipatsku „revoluciju” (i ta reč polako ulazi u upotrebu) u stalnoj „tranziciji”. Dan se uvek završava sa nešto drugačijim pogledima na situaciju nego što je počeo.

Tranzicija je postala i ključna reč za američki odnos prema najvažnijem partneru u arapskom svetu. Koliko u prošli četvrtak, potpredsednik Džo Bajden je u televizijskom intervju na pitanje u da li Hosni Mubarak treba da se povuče odgovorio sa kategoričnim „ne”. Sada se „njegovo povlačenje u stranu” (reč „ostavka” se još ne pominje, kao preteška, s obzirom na 30-godišnju istoriju u kojoj je egipatski predsednik u očima Amerike bio „faktor mira i stabilnosti) ističe kao glavni zahtev Vašingtona.

Mubarakovo drugo obraćanje naciji od početka ulične pobune u „Situacionoj sobi” Bele kuće pratio je ceo tim za nacionalnu bezbednost, sa Barakom Obamom na čelu (Bajden, Klintonova, sekretar za odbranu Gejts, savetnik za nacionalnu bezbednost Danilon). U tom govoru Mubarak je rekao ono što je od njega tražio u nedelju imenovani američki specijalni izaslanik Frenk Vizner – da objavi da se neće kandidovati na predsedničkim izborima planiranim za jesen – ali je prećutao i drugi zahtev: da kandidat neće biti ni njegov sin Gamal.

Reklo bi se da je američko udaljavanje od Mubaraka sada kompletno, mada se još ne saopštava direktno. Obama je posle najnovijeg govora telefonirao Mubaraku, a ono što je potom saopštio – da mu je poručio da „tranzicija mora da bude suštinska, da mora da bude mirna i da mora da počne odmah” – nije nimalo bilo dvosmisleno.

Karakterističan je i sam odabir Viznera, koji je od imenovanja (inače je diplomatski penzioner) u nedelju, do ukrcavanja u specijalni avion za Kairo, imao na raspolaganju samo nekoliko sati. Detaljne brifinge dobio je tokom 14-satnog leta.

Vizner je bivši američki ambasador, koji je tokom svog mandata u Kairu (1986–1991) postao blizak sa Mubarakom (i armijskim vrhom), pa je neprijatne stvari mogao da mu kaže i kao prijatelj. To je inače onaj isti Vizner koji je bio specijalni američki izaslanih za Kosovo, u pregovorima koji su se završili jednostranim proglašavanjem nezavisnosti u Prištini.

Nova tačka u kojoj se stiglo u američkoj evoluciji prema egipatskog revoluciji je i pominjanje mogućnosti da kontaktira i sa Muslimanskom braćom, koja su dosad u ovdašnjoj vizuri bili organizacija islamskog ekstremizma. Opet se ne pominju direktno: šifra je „nesekularne partije”.

Ono što se naslućuje, to je po svoj prilici ovdašnja želja da ishod bude formiranje neke vrste „turskog modela”: vlast reformskih partija, uz (direktno ili posredno) učešće armije kao garanta sekularnosti: da islam ostane samo glavna religija, a ne postane politika. To objašnjava i to što Obama upadljivo hvali egipatsku vojsku i njenu uzdržanost na ulicama Kaira.

Pohvale doduše ne štedi ni za demonstrante, ukazujući na njihovu „odlučnost” i „dostojanstvo”. Da li će ga najnoviji sukobi među njima – agresivniji nastup pristalica Mubaraka, koji time možda kreće u protivofanzivu u nastojanjima da razbije do juče jedinstven (i uglavnom miran) front protesta – u ovoj oceni pokolebati, ostaje da se vidi.

Vašington u svakom slučaju veoma nastoji da ne ostavi utisak kako nameće rešenje. Da želi da ga oblikuje, u to nema sumnje. Otuda i stalna prilagođavanja, ali i neprijatna kašnjenja za događajima.

M. Mišić