Da li je vreme - iluzija

Časopis Scientific American stajao je na kuhinjskom stolu, gde ga je prethodne večeri ostavila moja žena. U njemu je pronašla nekakav napis o Alchajmerovoj bolesti koji ju je zainteresovao. Mahinalno sam ga prelistao i zastao na jednom drugom članku čiji me je naslov odmah privukao: „Da li je vreme iluzija?“ Autor studije bio je Greg Kalender, profesor filozofije na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu.

Osnovni materijal kojim u svom poslu baratam predstavlja Vreme. Ono i Prostor predstavljaju glinu koju pokušavam da uobličim u svojim filmovima. I sada, najednom, neko pokušava da mi to oduzme, da me ostavi praznih ruku, sa neupotrebljivim alatom! Grozničavo sam, uprkos sumnjivom znanju engleskog, prionuo da prevodim članak. Profa nije samo dobro poznavao filozofiju nego je, očigledno, imao jako dobar uvid u matematiku, fiziku, teoriju relativnosti. Njegovo polazište bilo je da je gotovo sa tradicionalnim shvatanjem vremena i da novi naučni dokazi govore kako vreme, u obliku koji poznajemo, a to znači jasno prepoznavanje onoga što je sadašnjost, prošlost i budućnost – više ne postoji?!

Profesor Kalender, naravno, ima razumevanja za šokantnost svoje pretpostavke: „Misao o nepostojanju vremena je toliko zaprepašćujuća da je teško zamisliti da bi mogla biti shvatljiva. Sve što radimo mi radimo u vremenu. Svet je niz događaja spojenih vremenom.“ Zatim dodaje kako postoje naučnici koji nisu spremni da vreme tek tako odbace, ali da problem njegovog shvatanja i rekonceptualizacije i dalje predstavlja jedno od glavnih pitanja kojim se savremena nauka bavi. Dalje kaže: „Bez obzira na to kada i gde se događaj odigrava, klasični fizičari pretpostavljaju da možete objektivno reći da li se desio pre, posle ili istovremeno sa bilo kojim događajem u univerzumu. Vreme stoga osigurava potpuni poredak svih događaja na svetu. Klasično vreme takođe mora posedovati pojam trajanja – ono što fizičari nazivaju metrikom – da biste mogli reći koliko su događaji udaljeni jedan od drugog. Da bi se reklo da olimpijski cprinter Usein Bolt može trčati čak 27 milja na sat, moramo da imamo meru onoga šta je jedan sat.“

Tu nastaje problem. Za razliku od Njutna koji je tvrdio da svet poseduje glavni sat koji objektivno urezuje trenutke vremena, utvrđeno je kako su redosled, kontinuitet, trajanje, istovremenost, tok i smer, ono što formira taj Njutnov glavni sat (ili „vreme“) logički odvojivi. Kada su zajedno oni jesu „vreme“, ali šta se dešava, a to je moguće, kada se oni razdvoje? Ajnštajn je zadao sledeći udarac „vremenu“ ukidanjem ideje o apsolutnoj istovremenosti. Po njemu, dva posmatrača koji se kreću različitim brzinama ne mogu se složiti oko toga kada i gde se jedan događaj odigrao. I tačka! Da stvar postane gora, on je 1915, u opštoj teoriji relativiteta, dodao kako gravitacija iskrivljuje vreme pa trenutni prolazak ovde ne znači istu stvar kao trenutni prolazak tamo. Sem u retkim slučajevima, nemoguće je sinhronizovati satove i postići da ostanu sinhronizovani, čak ni u načelu?...

Leđima su me prošli žmarci: ako je istina da vreme ne postoji, kako ću bez uspomena i nadanja? Šta ću ako se ispostavi da će se moja sećanja odigrati tek u dalekoj budućnosti, a da očekivanja predstavljaju davnu prošlost? Da je sve pomešano pa ne mogu da se oslonim na iskustvo i ne vredi da pravim planove. I da ovaj trenutak, dok za kuhinjskim stolom sedim i čitam, zapravo, ne postoji. Užas.

Sa priličnim nepoverenjem pogledao sam u sat na ruci i nastavio sa čitanjem zlokobnog članka. Već sam se prilično pogubio u izrazima čija značenja nisam baš najbolje shvatao kada je došlo do obrta! Profa je izneo činjenicu sa kojom ni najljući protivnici postojanja vremena nisu znali šta da čine: film! Sličice na filmskoj traci prikazuju prostor u uzastopnim trenucima vremena. Vreme je na filmu jednom zauvek zabeleženo i tome se nema šta dodati. Kalender zaključuje: „Kao filmski poklonici koji odmah shvataju zaplet i predviđaju šta će se sledeće dogoditi, tako fizičari mogu da uzmu jedno prostoroliko parče i da rekonstruišu šta se dešava sa ostalim prostorolikim parčićima, upotrebljavajući jednostavno fizičke zakone.“

Mogao sam da odahnem. Svet ostaje onakvim kakvim ga znamo. I to zahvaljujući nama, filmadžijama. Možemo i dalje da smišljamo i snimamo priče koje imaju početak, sredinu i kraj, prikazuju se u određeno vreme u tom i tom bioskopu, i traju koliko traju. Niko nam neće oduzeti prošlost, ukinuti sadašnjost i ostaviti nas bez sutrašnjice. Tika-taka, tika-taka...

reditelj