Banane, štrajk i nemarna država

Komšija, sve se slabije prodaje, ali banane... to je čudo, uskoro će kilo da košta 200 dinara i ne znam ko će da ih kupuje. Zar je PDV morao baš da se poveća na južno voće.

Tako se juče ujutru gazda jedne piljarnice na Kalenića gumnu vajkao komšijama na zlu sudbinu pada prometa „za pedeset odsto u odnosu na lanjski januar”.

Samo nekoliko stotina metara dalje, u dve beogradske škole, i stanici policije nastavnici i policajci odbijaju da rade, tražeći da poslodavac (država) odreši kesu (budžet) i poveća im zarade. Ni početak ove godine nije mogao da prođe bez nametnute šizofrene uloge u kojoj se našao prosečni građanin ove države. Kad ujutru uđe u piljarnicu (ili prodavnicu) „sikće” na državu što je podizanjem poreza (ili akciza) dovela do poskupljenja banana, piva, cigareta, zejtina, benzina... A kad dođe na radno mesto, opet „sikće” na državu ali sada od nje traži veću platu, a kad država nema tih para u budžetu, onda štrajkuje.

Ako je za utehu, nisu samo građani Srbije početkom ove godine tako izrazito podeljene ličnosti – na poreske obveznike i korisnike budžeta. Na sličan način žale se, na primer, i Nemci. S tim, što oni imaju malo više „sazrelu svest” da ako od države očekuju jaču socijalnu funkciju u vreme krize, onda moraju više i da odvoje za budžet jer je to zajednička kasa iz koje se namiruju plate svima kojima je država poslodavac, plus socijalno ugroženim slojevima građana.

Za razliku od drugih zemalja koje sada prolaze kroz taj problem, u Srbiji se muke s budžetom stalno ponavljaju početkom godine. Vlast je ubeđivala javnost da je sredinom decembra prošle godine lako skockala budžet, pa smo se svi opustili, gutajući tu „slatku pilulu”. I tek što se „ispilio” budžet je počeo da pevuši „kofa je bušna, pa bušna, pa bušna...” Para nema, država je to priznala i najavila da će opet da se zajmi (ovog puta kod Sosijete ženeral banke) za 400 miliona dolara.

Zvaničnici državne administracije ubeđivali su ovih dana štrajkače da i u državi važi pravilo „koliko para, toliko muzike”, odnosno da ona može da potroši samo ono što prikupi (plus da se zaduži, protiv čega je većina građana). I to je, reklo bi se, argument „kao stena”.

Ali, ima jedan detalj koji govori da naša država i nije baš tako „nevina” i naivna kao što se predstavlja. I da ne radi valjano svoj posao prikupljanja što više para u zajedničku kasu.

Podatak da naša države godišnje „proćerda” milijardu evra na javne nabavke, da joj kroz prste „iscuri” dve milijarde evra jer toleriše sivu ekonomiju i još oko 200 miliona jer se nedomaćinski odnosi prema svojim nekretninama – teško optužuje državu da veoma loše radi povereni joj posao.Ukupno, to je suma ravna desetini BDP-a ili polovini budžeta Srbije.

Da država dobro radi svoj posao, možda banane ne bi morale da poskupe (zbog povećanja PDV-a) i možda nastavnici, lekari i policajci ne bi morali da štrajkuju.