Čovek koji je voleo vozove

Prošle nedelje iz štampe je izašla monografija "Miki Manojlović – Igrač na letećem ćilimu" sa potpisom Ranka Munitića, za koju glumac kaže da predstavlja "ozbiljno tumačenje i analizu našeg filma i filma kao pojave, povodom nekog Manojlovića" i da "formu monografije potpuno nadrasta suština, te stoga ona postaje jedno krajnje ozbiljno štivo". Uz monografiju o Mikiju Manojloviću ide i dugometražni dokumentarni film o njemu koji je režirala njegova ćerka Čarna, a sve zajedno prateći su deo najdragocenije glumačke nagrade "Pavle Vuisić", koju je Manojlović osvojio 2004.

Predrag Miki Manojlović je igrao do sada u više od 80 filmova na pet jezika, filmski se ljubio i sa Katrin Denev, a svoje filmske likove nosi sa sobom kao sopstveni životni sadržaj.

Poznato je da se Manojlović retko oglašava u javnosti i za to ima svoje razloge, ali – kada na to pristane, onda od njega ima šta da se čuje...

• Šta se to desilo te ste letos dali ostavku na članstvo u žiriju koji je odlučivao o ovogodišnjem dobitniku nagrade "Pavle Vuisić"?

– Desio se nesklad potreba Udruženja filmskih glumaca Srbije i mogućnosti da budem njihov prirodni deo.

• Koliko u našoj kinematografiji postoje pravila i principijelnosti čuvanja vrednosti?

– Vrlo malo. To nedostaje i ovoj zemlji a ne samo njenoj kinematografiji. Te tako retke, osvojene vrednosti, da bi se održale treba da se oslanjaju na pravila koja se poštuju. To je prvi korak, to je preduslov. Šta su nama donele devedesete? Donele su nered, rušenje morala, gubljenje života i materijalnih dobara. Između ostalog, donele su fenomen da je srpski film preživeo i preživljavao zahvaljujući pojedincima koji su u onom vremenu bili spretni i snažni da pokušaju da naprave film. Napravili su tako baj-pas srpskog filma i to je jako važno. Međutim, kvalitet filma koji je pravljen u ono vreme sada je nedovoljan, a tadašnji spretnici su danas organizaciono, produkciono, slabije karike u lancu srpskog filma. To znači da dalje priklanjanje improvizatorskom, neutemeljenom i bez zakona utvrđenom načinu finansiranja filma i raspodeli para, više nema vrednost. Isti ljudi koji su stvorili i navikli na takav način rada, nemaju razloga da se sada odvikavaju. Ko će da ih odvikne? Pa, samo zakon. Ali, to ne treba da bude zakon odvike, već zakon o kriterijumima kako se i koliki novac za film u ovoj filmskoj Srbiji deli...

• A zašto nije donet zakon o kinematografiji, zato što nekom tako možda odgovara?

– Iskreno, da.

• Postoji i nešto što se zove Filmski centar Srbije ...

– Nedorečen, neiskazan, dovoljno vremena potrošio, malo rezultata dao. Mislim da je reč o odabiru ljudi koji nisu u stanju da iznesu do kraja nijednu ideju, da je pretvore u praksu. I oni treba da odu.

• Očekujemo da vrednosti budu osvojene na planu kinematografije, a sa druge strane to ne činimo u samoj "bazi", ili možda ne na način koji građanstvo očekuje?

– Bolest je jako duboka i ozbiljna. Teško je osvojiti i održati vrednosti i u porodici a kamoli van nje. Što se tiče filma i kinematografije koja je žilava, ima dovoljno pređenog puta, iskustva, dovoljno toga što bi se moglo nazvati vrednošću. Svaka stvar mora da se osvoji. I demokratija mora da se osvoji. Demokratija je luksuz istorije, nju treba sticati. Do luksuza treba doći, treba proći put. Da bi ga prošao moraš poštovati kontinuitet osvojenih vrednosti, a ne da ih stalno sjebavaš, rušiš i uništavaš. I u filmu i oko nas postoje snage koje to mogu da ostvare.

• Vidite ih?

– Da, ali vladajući ljudi nisu "maratonci". Pre mislim da su ili neki kratkoprugaši, ili eksplozivni "biatlonci" koji rade sve sportove pomalo i brzo odu. Treba brže raditi, jer ovde ljudi više nemaju nerava. S druge strane, stalno se govori o institucijama, a mi ih nemamo, srušili smo ih i nismo ustanovili nove, nema ih. Bez institucija nema poštovanja zakona, nema napretka nigde pa ni u filmu.

• Imaćemo novi ustav?

– Na snazi je takozvani "Slobin ustav", a zašto taj ustav nije odmah promenjen pitanje je na koje mogu da dam samo neki poluodgovor...

• Kakav?

– Mislim da se radi i o sledećem: da je "Slobin ustav" odmah promenjen to bi podrazumevalo i raspisivanje izbora, kao što se uostalom to sada i čini. Međutim, očigledno je da to nije odgovaralo toj novoj, demokratskoj vladi koja je, po meni, trebalo da bude samo ustavotvorna vlada koja bi raspisala izbore i možda "carevala" dalje po tom novom ustavu. Mislim da ovaj novi ustav ima veliku manu, a to je – da o predlogu ustava nije vođena javna rasprava, da nam ga nisu  pokazali na vreme. U svim tim "luksuznim" demokratijama, iako se narod ni tamo mnogo ne pita, ima makar te neke informativno-hipnotičke forme, koja dozvoljava da narod vidi značaj nečega. Žuri se i ja razumem zašto se žuri.

• Žuri, ili hvata poslednji voz?

– Pa, zato se i žuri! Ali, i pored toga što razumemo u kakvoj državi živimo mislim da treba da se glasa za novi ustav. Jer, hajde da krenemo da poštujemo odluke sopstvene vlade, da poštujemo instituciju, instituciju vlade, predsednika vlade, predsednika države, predsednika kućnog saveta. Samo da počnemo da poštujemo, pa ćemo vremenom doći do stvaranja i utvrđivanja novih kriterijuma i ići polako napred.

• Novim ustavom ćemo zaštititi Kosovo?

– Da se bar o tome ranije razmišljalo na državotvoran način, multinacionalni način, a ne sad. Sada nema tih kožnih gaća koje mogu da spasu tu stvar, to je jasno kao dan. Ta stvar je davno, davno izašla van kontrole. Svojevremeno sam kao predsednik Udruženja glumaca Srbije, predlagao tada aktuelnom predsedniku Predsedništva Srbije Dušanu Čkrebiću, da se podrži naša ideja da status istaknutih  umetnika ne može imati niko ko nije uradio bar jedan rad godišnje na Kosovu, na srpskom jeziku, ili zajedno sa Albancima na kakvom zajedničkom projektu. To je i njemu bila zanimljiva ideja koja naravno nikada nije bila pretočena u realnost. Ta ideja nije uspela da dopre do svesti naših pozorišnih umetnika. Hoću da kažem, da sam bio svestan još onda da na Kosovu i Metohiji valja međusobno pružiti ruke, i mi njima i oni nama, da se radi zajedno a ne da se stalno potežu batine. To nije put. Sve je moglo da bude drugačije sa sve nevoljnim Albancima i nama "superiornim" Srbima...

• Ali, ako gledamo malo šire, recimo u kontekstu evropskih integracija jer svi ćemo pre ili kasnije u Evropsku uniju, zar onda neće biti svejedno?

– Čujem neke svoje prijatelje koji kažu, ne treba nam Kosovo zato što nas skupo košta i zato što će oni sutra biti u Nišu. Moguće, ali šta je izvesno? Ako ti ne razumeš ono što dolazi, a dolazi, da ćemo organizaciono, administrativno kad-tad biti uključeni u Evropu, nema tog zida, nema te granice koja će sprečiti nekoga da dođe, evo i ovde gde mi sada sedimo, i da kaže "tunga tijeta" (t