Mali film sa dušom

Romantičan i pomalo setan, film „Motel Nana” reditelja Predraga Velinovića – o bekstvu od stvarnosti, ljubavi, tranzicionim problemima i odnosima u međunacionalno složenoj sredini – može se ukratko opisati kao mali film sa dušom.

Iako posve ne zadovoljava sve kriterijume igranog filma (bliskiji je televiziji), „Motel Nana” dobro komunicira sa svojom ciljnom grupom u publici, jer joj nudi optimizam, veru u ljubav i nadu da se iz sumorne današnjice može izaći. To je dobro, zar ne (?), jer zašto bi svaki film koji nastaje na ovim prostorima morao da sadrži tešku ljudsku dramu sa tragičnim krajem, da bismo to nazivali umetnošću i snažnim autorskim angažmanom.

U tom smislu, Velinovićev film krasi nepretencioznost, čak i rediteljska jednostavnost. Ali, i stilska ujednačenost, izvanredne glumačke izvedbe, kao i mnoge od odlika poetskog realizma, kojem je inače sklon scenarista Ranko Božić („Ovo malo duše”, „Život je čudo”), pisac sa istančanim osećajem za emociju, čiju priču punu statusnih odnosa sada gledamo na velikom platnu.

 A priča je ovo o samotnom i nedozrelom beogradskom profesoru istorije (izvrstan Dragan Mićanović) koji zbog svoje zanesenosti spartanskim idealima dolazi u konfliktnu situaciju sa školskim sistemom, tako što opalivši šamar nesnosnom učeniku biva suspendovan sa posla i premešten u seosku školu, negde bogu iza nogu u Republici Srpskoj. Taj će premeštaj od ekscentričnog profesora načiniti pravog, zrelog čoveka, jer će suočen sa realnom svakodnevicom bosanskog posleratnog života odustati od svojih „prijatelja iz Sparte” i postati voljeni učitelj, ali i voljeni muškarac.

Profesor Ivan će upoznati i zavoleti Jasminu (izuzetna Nikolina Jelisavac, banjalučka glumica), koja se na poziv prijatelja Hazima (u svojoj ulozi dirljiv i iskren Zijah Sokolović), vlasnika motela „Nana”, iz Nemačke vraća puna nade u rodni kraj. Ivanova ljubav sa Jasminom, koju Hazim zapravo vidi kao svoju buduću ženu i brižnu majku sinu Senadu (prvi put na filmu maleni Branko Sančanin), i još jedan vaspitno-školski šamar opaljen sa drugim motivom, spajaju dva glavna lika u zajedničkom bekstvu od stvarnosti, ali onom koji nagoveštava odluku da se život uzme u svoje ruke...

 Možda celina filma „Motel Nana” nije savršena (nešto je slabija ekspozicija), ali njegova unutrašnja dramska gradacija jeste. Ukoliko se uz to doda i poetska fotografija Milorada Glušice i atmosferska muzika Nevene Glušice, onda se dobija film koji se sasvim lepo gleda i uz koji se lepo oseća.