Kad je o demokratiji reč, tu nema diskusije

Poruka gospodina istoričara Radomira J. Popovića u polemičkom tekstu sa Momčilom Đorgovićem, (“Politika” 22.januar 2001.) izvučena i u glosu –“Neka lekari leče, političari vladaju, istoričari izučavaju prošlost” poruka je i svim čitaocima bez obzira na njihovu profesiju ili građansku i intelektualnu radoznalost, i pravo da slobodno i javno misle. Dakle, dragi čitaoci i građani, istorija je onakva kakvu vam posvećeni, rukopoloženi čuvari istine kazuju, interpretiraju, to jest prepričavaju.

U svakom prepričavanju postoji, naravno,lična percepcija zavisna od mnogih faktora, o čemu je svojevremeno ubedljivo svedočilo simpatično literarno delo „Stilske vežbe” R. Kenoa. Ali, u ovoj polemici nije reč o prepričavanju istorije, ovde je reč o vrednovanju istorijskih ličnosti i njihovog društvenog ponašanja, kao i o falsifikovanju istorije, sakrivanjem ili lažnim prikazivanjem.

Ono što običnom čitaocu svima dostupne istorijske literature pada u oči jeste da su tumačenja ljudi i događaja iz naše istorije često na nivou dečijih slikovnica – jednostrana, naduvana, da žmure na činjenice koje se ne uklapaju u njihovo viđenje. Istorija je u ovakvim interpretacijama kao bajka iz popularnih stripova, baš onakva kako je na primer, prikazano i krunisanje Cara Dušana kičicom majstora Paje Jovanovića.

Znatiželjni građani koji čitaju i neku izvornu, svima dostupnu istorijsku literaturu imaju pravo da profesionalnim istoričarima postave neka pitanja. Dešava se da lekari daju pogrešne dijagnoze, da prepisuju pogrešne lekove, da im pacijenti umiru, ali ne samo zbog neznanja ili nemara ili umora, nego i zbog nekih konkretnih interesa (na primer korupcije), kao što smo na ličnoj koži i glavama stotina hiljada građana osetili šta znači kad se političarima prepusti da vladaju, zbog toga valjda možemo i istoričarima da postavljamo neugodna pitanja. Pa nisu oni Crkva kojoj je besmisleno postavljati pitanje o postojanju Boga!

Dakle, moja malenkost se usuđuje da sa pozicije marginalnog pratioca polemike priupita gospodu profesore i doktore zbog čega se oni ponašaju neprofesionalno i zašto kao ozbiljni naučnici, kad o nečemu već govore, prećutkuju opšte poznata mesta i istorijske činjenice. Evo šta bih za ovu priliku odabrao:

1.Knežinska samouprava je zaista nosila demokratski potencijal, ali u periodu posle Svištovskog mira (1791) i povlastica koje su Srbi dobili od Porte. Buna protiv Dahija izbila je upravo zbog ukidanja tih povlastica i prava knezova da sami prikupljaju poreze. Nikada više se taj nivo samouprave knežina nije ostvario. Karađorđe je preuzeo apsolutnu ličnu civilnu i vojnu vlast zbog čega je došao u sukob sa ostalim knezovima koji su to isto želeli u svojim knežinama i nahijama. Pod Milošem upravo ugušena je ta samouprava tako što je on za knezove postavljao sebi lojalne pristalice zadužene za čuvanje poretka i pokornost vlastima.

2.O tome kakav je lik bio Karađorđe trebalo bi uzeti u obzir i recimo, činjenice o hajdukovanju po Srbiji (posle Svištovskog mira) kad su njegove čete (i ostalih arambaša) dolazile sa družinama u sela i naređivali što im je bilo volja (klasika sa volom na ražnju i gibanicom). Pa kad su ih jednom prilikom iz valjevskog kraja pojurili momci kneza Alekse Nenadovića (zbog nanošenja štete narodu i besposličenja), Crni Đorđe je čak ozbiljno ranjen iz puške u levu šaku (piše u protinim „Memoarima“). Nije dakle reč samo o prekoj naravi.

3.Kad Popović za potrebe polemike citira Tomu Vučića Perišića (inače jednog od najbogatijih narodnih dušebrižnika svoga doba), sa njegovim čuvenim govorom o ravnopravnosti koji je i dan danas obrazac populističke demagogije i koji se može čuti sa današnjih mitingaških govornica, morao bi da citira još neku ocenu o njemu, naprimer one koje je Slobodan Jovanović izneo u „Portretima“ - o “primitivnom seljačkom anarhizmu”, na primer, ili “Miloš je bio seljak tvoračke, a Vučić seljak rušilačke energije”.

4.Kad to ne čini Popović, evo jednog korisnog citata:

“Vučić je prototip našeg seljačkog demagoga, preteča narodnih poslanika, kao npr. Ranko Tajsić, koji su večito podbunjivali narod protiv vlasti. On već ima njihove dve osnovne ideje: prvo, da vlast ne treba poštovati, jer smo svi jednaki - i drugo, da je najbolja ona vlast koja nas najmanje staje, koja najmanje na ime poreza uzima. S takvim idejama bune su se mogle dizati, ali s takvim idejama nije se moglo upravljati državom, i to nije prosta slučajnost da je u vreme revolucije Vučić bio diktator, a u normalnim prilikama pensioner.” (Slobodan Jovanović. “Portreti”, 1912)

5.Kad u našoj istoriji traga za republikanskim i demokratskim korenima, zašto se Popović ne seti “Slova o slobodi” Božidara Grujovića (Ustanovljenje … zakona koji je “gospodar i sudija u vilajetu” kome služe i vladar i sveštenstvo i vojska, jeste uslov slobode i mira, 1805) i zašto ne govori o istorijskim i političkim razlozima da se to slovo uporno krije od šire javnosti, umesto da bude najvažnija lekcija u udžbenicima istorije za sve uzraste?

6.Zašto Radoš Ljušić, na primer, kao vrsni poznavalac dela Dimitrija Davidovića smatra za beznačajnu činjenicu i ne daje joj prostora u svojoj vrlo ilustrovanoj knjizi, da je nacrt grba Srbije po Sretenjskom ustavu (eksponat muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu) bez krune i belih dvoglavih orlova, a sa maslinovom granom i na podlozi zastave trikolora, simbola slobode u tadašnjoj Evropi?

Afirmacija Tome Vučića Perišića kao preteče demokratije u Srbiji prosto zasmejava i asocira me na aforizme koji glase “Kad je demokratija u pitanju, tu nema diskusije” i “Demokratija, to sam ja!”. Ali, na žalost, nije smešno, to je opasno.

Mislim da je o našoj istoriji uglavnom napisano sasvim dovoljno, ali problem je u tome što se ne uzimaju u obzir sve, a pogotovo ne one najbitnije činjenice, a to se često čini iz vrlo konkretnih interesa i potreba. Istorija nije samo prepričavanje koje od usta do usta postaje mit po želji pripovedača. U istoriji treba tražiti vrednosne greške koje se vuku i koje stalno deluju tako što ne dozvoljavaju da danas društvo funkcioniše kako treba. Ti skriveni kvarovi ili pogrešni kodovi, postali su sistemski, pa je dekonstrukcija naše istorijske priče neophodna da bi se ti kvarni delovi zamenili.

Kad gospoda istoričari danas traže uporište za demokratiju i republikanizam u Tomi Vučiću, a ćute o Boži Grujoviću, Dimitriju Davidoviću, Jevremu Grujiću, Milovanu Jankoviću, Živojinu Žujoviću, Svetozaru Markoviću, Milutinu Garašaninu, Stojanu Novakoviću, Milanu Piroćancu...i mnogim drugima, onda se zaista radi o različitim konceptima istorijske nauke. Ako ne uzimaju u obzir i ostale društvene nauke, ne druguju sa istinom i etikom, onda oni služe današnjim Tomama Vučićima (i Ilićima) koji psuju i šutiraju novinare, jer im se mešaju u posao, a i postavljaju neugodna pitanja.

Dragan Stojković

Autor je novinar