Spektakli u službi velike laži

Kada sam pre neko veče na premijeri filma Cinema Komunisto prišao svom redu, otkrio sam da ću projekciju provesti pored jednog uvaženog sedokosog gospodina. Ništa to ne bi bilo toliko neobično, da taj gospodin nije bio niko drugi do prodekan, a malo kasnije i dekan, Filmske akademije iz davnih ranih sedamdesetih godina, koji je lično vodio harangu protiv Živojina Pavlovića, Aleksandra Petrovića kao i njihovih studenata koji su bili optuženi za crnofilmaštvo (čitaj – mišljenje svojom glavom i autorski izazov režimu J. B. Tita).

I dok je on nekako nonšalantno tu sedeo i gledao film, bio sam ubeđen da su se Saša, Žika, Kokan Rakonjac i sve što je šezdesetih i sedamdesetih godina bilo lepo, pošteno i kreativno u našem filmu, prevrtali u grobu. A tu već prelazimo na film koji je pred nama, što je i bitno u ovom slučaju.

Projekcije druga Leke

Mila Turajlić je bez sumnje vredno radila na svom filmu. I zaslužuje svaku pohvalu za to, jer vredan rad na ovim prostorima treba ohrabrivati. Film je lepo ispričan, urađen sa puno respekta prema ljudima koji se u njemu pojavljuju, a ponekad je i smešan. To što je njen film, bez obzira na suptilnu distancu koju se ona trudila da postigne, završio kao nenamerna, ili možda polunamerna apologija za mediokritetstvo, idolopoklonstvo,poltronstvo dva udbaša, jednog pripadnika specijalnih jedinica, jednog narcisističkog tiranina i jednog čudnog lika... ono je što zaslužuje našu pažnju.

Vaš kritičar baš počinje svoju kritiku citirajući tog velikana našeg filma. I to o poštenju! Četiristo miliona tadašnjih dinara koje je potrošeno na film o Titovom herojskom ranjavanju predstavlja negde oko 30 miliona dolara u to vreme. Verovatno je neko u Holivudu zaista zavideo „Avali“ na toj lovi. Ali tu negde se ta zavist i završavala. Jer dok je Holivud uvek zavisio od talenata, promovisao ih i pare trošio na talenat, ova „Avala film“, kakva nam je sinoć prikazana, promovisala je mediokritetstvo i najciničnije poltronstvo: uporedite samo ko su bile zvezde i filmovi tog perioda tamo i ovde: Pekinpo, Artur Pen, Piter Bogdanovič, Kopola tamo a kod nas Bulajić, Delić... tamo „Boni i Klajd“, „Divlja horda“, „Poslednja bioskopska predstava“, „Kum“, a kod nas „Bitka na Neretvi“ i „Sutjeska“, a da ne govorimo o „Dugim brodovima“, „Marku Polu“ i njihovim tzv. autorima. A to što je svaka deviza koja je mogla biti zarađena na tim koprodukcijama spiskana na dve velike laži, filmovima „Neretvi“ i „Sutjesci“, vodi nas već na paralelnu radnju filma Mile Turajlić, a to je Tito i Jugoslavija.

(/slika2)Gospođa Turajlić nigde ne spominje sada već notornu istorijsku činjenicu da se „Bitka na Neretvi” odigrava za vreme primirja i intenzivnih, tajnih pregovora o saradnji između Titovih visokih emisara i Hitlerovih predstavnika u Sarajevu i Zagrebu. Film  o bici za ranjenike trebalo je da skine ljagu sa Tita i njegovih partizana i definitivno zapečati mit o beskompromisnim partizanima i kolaboracionistima – četnicima. Film u službi velike laži. Nešto slično je i sa „Sutjeskom“– još jedna bežanija koju je Tito srećno preživeo. Nema govora da su snimci Tita i Jovanke sa snimanja tog filma izvanredan materijal i svaka čast onome ko je to pronašao. Kao i snimci prvog bračnog para SFRJ sa sve četiri uvis kako gledaju filmove na velikom platnu u svojoj dnevnoj sobi. Dok je ovo drugo nešto zbog čega Mila Turajlić zaslužuje svaku pohvalu, ono prvo je nešto što autoru dokumentarnog filma ne bi smelo da promakne.

I takođe, nadam se da ćete se složiti, nema ničega simpatičnog u tome što filmski stvaraoci moraju da cvokoću pred Titovim kinooperaterom, inače nekritičnim Titovim obožavaocem, da bi znali da li će ih pojesti mrak ili ne. „A kako ste se vi osećali, gospodine Leko, kada ste nekom saopštavali da je njegovoj karijeri došao kraj?” – pitanje je, za koje samo možemo žaliti da nije postavljeno sada već pokojnom Leki, kinooperateru, bivšem gardisti JNA.

Sinema esperanto

Ljudi koje nam Cinema Komunisto predstavlja kao naše Samjuele Goldvine i Irvinge Talberge, i cinični poltroni koji izigravaju S.B. de Mila i Džona Forda su na neki način ista priča. Dok Cinema Komunisto glorifikuje njihove velike produkcije i koprodukcije, setimo se samo filmova o kojima ne govori: „Tri“ Saše Petrovića (takođe u produkciji „Avale“), pa „Buđenja pacova“, „Zasede“ i Pavlovićevih slovenačkih filmova, pa kompletnog dela Makavejeva, Brace Slijepčevića i, dozvolite mi, „Plastičnog Isusa“ Laze Stojanovića. To su bili naši Miloši Formani, Jirži Menceli i Ivani Paseri (češki autori iz tog perioda, izrazito slobodarskog i subverzivnog filmskog izraza). To su bili autori čija dela i danas žive i kojih se ne moramo stideti. Hrabrost, kako umetnička tako i politička, kao i antiestablišmentski pogled na svet ovih drugih naspram poltronstva, oportunizma i laži onih prvih. To su bili filmovi koji su postojali uprkos Titu, Stanetu Dolancu, komunistima i tadašnjem „mejnstrimu”. Bojim se da se to iz filma Cinema Komunisto ne vidi.

Slavna, davna vremena u našem filmu ne smeju biti zapamćena od strane naših mladih generacija preko tadašnjih direktora „Avale“, tragikomičnih koprodukcija, „Neretve”, „Sutjeske” i najpopularnijeg srpskog glumca u Kini. Mi, koji smo bili živi svedoci tog vremena i borbe za umetničku slobodu i političko poštenje u filmu, koju sadašnje generacije filmskih autora u potpunosti uživaju i sprovode u svojim filmovima, možemo samo da vas podsetimo da za tu današnju slobodu i raznolikost izraza nisu zaslužni ni Tito ni Jovanka. Niti direktori „Avale” iz onog vremena niti razne poštenjačine koje vaš kritičar citira. Slobodno mogu da tvrdim da Cinema Komunisto Mile Turajlić ne bi prošao cenzuru te bratije, čak verujem da nikada ne bi bio ni napravljen. Slobodno pitajte uvaženog cenzora crnog filma i crnofilmaštva koji mi je, nehotice, pravio društvo na sinoćnoj projekciji. Da li je bio zadovoljan videvši da nema ni pomena ljudi koje je on progonio?

I na kraju, dozvolite mi da upitam na kojem je to jeziku naslov Cinema Komunisto? Pretpostavljam da to znači „Komunistički film” na esperantu, ili ne...? Da je filmu stvarno dat naslov „Komunistički film” to bi nas možda odvelo ka jednom direktnijem gledanju na stvar. Jer gde su komunisti i njihova vizura, tu su i četnici i njihov ugao, gde su članovi partije, tu su i oni koji to nikad nisu bili, a to je već jedan kompleksniji i rekao bih pošteniji pristup filmu i prošlosti, koji pre neko veče nismo videli.

Miodrag Ćertić

Autor je filmski reditelj