RIZICI PENTAGONA

"Dragi vođa", Kim Džong Il, stvorio je od Severne Koreje atomsku silu. Ili je to možda samo zabluda, jedna od onih koje nastaju na nerazumevanju odnosa snaga. Ima mnogo izgleda da sveža nuklearna kriza izazove vojni odgovor SAD. On bi bio rizičan i komplikovan, i svakako bi vodio temeljnom uništenju vitalnih objekata Severne Koreje.
Takva najava sigurno izaziva veliku strepnju i na jugu, jer bi Seul neizbežno bio prvi cilj severne bratske odmazde. Ratne reprize iz polovine prošlog veka sigurno neće biti. Kina se ozbiljno naljutila na "Dragog vođu", a Rusija još više.

Nema ni generala Daglasa Makartura, čija je čizma obeležila granicu ranjivog poluostrva. U svetu se inače misli da je atomska proba, pored slabašnih fisionih efekata, otvoreno glupi potez Pjongjanga. Nema govora o očekivanom respektu i političkim ustupcima. Samo ljutnja i bes, uz neizbežne sankcije, i verovatnu vojnu pedagogiju.

Pentagon će svakako biti izložen riziku da mnogo pogreši. Kao što više puta jeste. Ako čeka, moglo bi da bude dockan, svaki udar, ma koliko precizno planiran, izaziva mogući pritivudar. To se dobro videlo kod jalove izraelske akcije u Libanu. Ako Buš požuri, brzopletost bi mogla da uvede Daleki istok u neopisiv haos, uz pogubnu neselektivnost koja je uglavnom rezultat "blickriga" novoga doba.

Takav rasplet, uz velike civilne žrtve, bacio bi u senku sve povode, a nuklearna neposlušnost (ako te snage Severne Koreje budu neutralisane na vreme) sigurno bi pala u relativni zaborav. Možda je tek tada moguća dalekoistočna replika Iraka, dakle kopnena vojna kampanja za konačno uklanjanje "Dragog vođe". Ako se Amerika, posle iračke avanture, uopšte odluči za rizično hodanje po tlu idealnom za gerilce.

Vašington će sigurno izbegavati rizike. Ali ne i principe svoje spoljne politike, koji svaki rizik uključuju. I naravno, potpuno ignorišu izolovane predstave o suverenosti. A to kazuje da će istrajati u "smirivanju" Severne Koreje, ma šta to značilo. Bilo kojim sredstvima. Prvi korak je napravljen i sada je teško vraćati se. SAD već dugo planiraju da vidi "Dragog vođu", Kim Džong Ila, pred nekim sudom. Jedan Sadam ne može biti dovoljan.

Ali ništa od toga ne može biti lako. Nova dinamika ratovanja potpuno je negirala pozicione sukobe. Izmenila strategije i doktrine, a mnoge tvrde operativne principe poslala u penziju. Klasična vojska bukvalno nema šta da traži u modernom ratu, sem da bude nezaštićeno topovsko meso.

Irak i Liban, međutim, pokazuju značajnu, unutrašnju dimenziju munjevitog rata. I naravno, osporavaju njegovu hitrinu snagama koje su takođe negacija klasične vojske. Na tom nivou počinje nasilje koje se odvija "u dubini" operacije, koju je dominantna strana formalno već ostvarila. Snage u Iraku se ne mogu precizno definisati. Da li su domicilne ili "uvezene", imaju li organizovano jezgro, ili su nastale spontano, u ambijentu nemerljivog razaranja?

Na ideološkoj ravni neko ih određuje kao "patriotski pokret", mada je u haosu teško uočiti njegove jasne ciljeve. Možda je mišljenje da se radi o "terorističkoj gerili" najpribližnije. Njihove su akcije brutalne, neselektivne i vode Irak pravo u građanski rat.

U izraelskoj akciji u Libanu domaća vojska praktično nije postojala. I da se uopšte pojavila negde, bila bi bez šanse. Otpor, i to sasvim solidan, pružila je jedna teroristička organizacija par ekselans, i to uvezena. Dakle, neka vrsta paravojnog parazita, koji je ostao nesavladiv za najveću silu na Bliskom istoku.

Navedene paralele pružaju sasvim novi operativni okvir za mogući sukob na Korejskom poluostrvu i okolo njega. U opticaju su već postojeće kategorije, kao što su akcija, kazna, smirivanje, odbrana i odmazda. Američka vojska je stekla velika iskustva vodeći munjevite, ali i klasične ratove. Neka od njih su veoma loša, na primer, vijetnamska. Ni iračka nisu savršena, ako izuzmemo okvir invazione operacije. Sve drugo je agonija.

Severna Koreja, mereno klasičnim parametrima, ima vrlo moćnu, milionsku armiju. O lanserima i nuklearnim bojevim glavama da ne trošimo reči. Izgleda da Kim Džong Il ni sekunde ne bi oklevao ako do sukoba dođe. Posle kubanske krize iz 1962. ponovo je moguća pretnja strašnim pečurkama. Ipak, ovo je nešto sasvim drugo i u tome što nema globalne polarizacije. Ali je vrlo, vrlo opasno.

Balkan, naše omiljeno "bure baruta", ili "krčma", kako je nazvan u časovima nadahnuća i očaja, daleko je od centra krize. Više nismo tema o kojoj se mora govoriti. Možda je rat ovde zaista prošlost, ili je i to zabluda nastala na osnovu površnog čitanja istorije.

Sećate li se čoveka, vlasnika neke televizije, koji je usred bombardovanja 1999. satima sedeo pred kamerama i govorio: "Siđite dole, nećete se vratiti!"

Ali – oni ne siđoše.