Filmska prošlost

Televizije su ove nedelje puno pažnje posvetile filmu, svojoj, bar delom, medijskoj preteči, i svom redovnom programskom sadržaju. Ali ovog puta bila su to nova filmska dela koja još nisu prešla s velikog na mali ekran. No samo je pitanje vremena kada će. Po tome kako ih je televizija ovih dana predstavila svojoj publici, na njihovu TV premijeru ne bi trebalo dugo čekati.

Zanimljivo je da je jedan dugometražni dokumentarni film dobio prostora i vremena koliko se obično ustupa igranim filmovima, a njegova autorka više prilika da govori o sebi i svom filmskom prvencu „Sinema komunisto“. Od „Mreže“ na RTS do „Nivoa 23'' na Studiju B i drugde Mila Turajlić pokazala se kao talentovana mlada osoba, prilježan istraživač i inventivan reditelj. Njen dokumentarac, višeslojna povest sastavljena od istorije jedne filmske producentske kuće, potom od istorije jugoslovenske kinematografije kao državnog propagandnog projekta s naglaskom na specifičan žanr partizanskog filma, postao je metafora za nastanak i propast jedne zemlje, države zapravo, koja je u svim domenima života imala J.B.Tita za glavnog junaka. Viđeni odlomci tog filma svedoče o bogatstvu građe i širini autorskog pristupa, o veštoj kompoziciji i emocionalnoj osetljivosti kojom je prožeta hronologija zbivanja.

Ono što se čini posebno značajnim jeste to da je ove obimne i iscrpne istorijske rekonstrukcije prihvatio tim saradnika generacijski bliskih autorki scenarija i režije, dakle mlad svet koji vreme kojim se bavi nije lično doživeo. To film lišava pristrasnosti bilo koje vrste, čini ga profesionalno čistim i iskrenim.

I odlomci igranog filma kojim se TV bavila kao bioskopskim rekorderom po broju gledalaca i nosiocem nagrade za najbolje prošlogodišnje domaće ostvarenje, navode da se primeti da je autorska ekipa, predvođena scenaristom i rediteljem Draganom Bjelogrlićem, zašla u vreme koje je daleko od njenog ličnog iskustva. Radnja filma „Montevideo, Bog te video“ smeštena je u Beograd tridesetih godina prošlog veka i oživljava, s fudbalskom igrom kao neposrednim povodom, socijalne, političke, kulturne prilike tadašnje prestonice, u njenim radničkim koliko i buržujskim kvartovima. Iz sentimentalnog, melodramskog i blagohumornog tona koji provejava viđenim scenama, kao i iz neposrednih iskaza glavnog autora, reč je o želji da se pokaže bolja strana nacionalne prošlosti, lepša strana nacionalnog mentaliteta.

Ovi primeri, kao i uspeh koji je Radio-televizija Srbije postigla i postiže svojim dramskim serijama smeštenim u vreme između dva svetska rata (od „Ranjenog orla“ do tekućeg „Mirisa kiše na Balkanu“) mogli bi da ohrabre televizije da se u svojoj igranoj produkciji češće okreću prošlosti. „Dnevnikove“ aktuelnosti pretvorene u teme TV serija uvek će imati smisla i opravdanja, ali upoznavanje s prošlošću, makar ona bila data filmski, kao fikcija, itekako može koristiti razumevanju savremene stvarnosti.