PORUKA SA TARABE

Na svetu, kažu stručnjaci, postoji 7.000 jezika pa valjda i toliko načina međusobnog razumevanja, ali ovde su za totalno nerazumevanje dovoljna dva: srpski i albanski.
Predsednici i premijeri Srbije i Kosova juče su se sastali u Beču da bi, na osnovu novog predloga Martija Ahtisarija, pečatirali ono što svi veoma dobro znamo.

Mislim da je Oskar Vajld rekao da su predviđanja sasvim u redu – ukoliko se ne odnose na budućnost. Teško da se izlažem ikakvom riziku iako ovaj tekst pišem pre subotnjih izveštaja iz Beča. Oko epiloga nema neizvesnosti. Svi su već rekli sve.

Ako izuzmem razloge visoke ceremonije, ne razumem zašto su Boris, Voja i Vuk uopšte trošili državne dnevnice. Čemu put da bi uzalud ponavljali ono što su, po njihovim instrukcijama, već ranije saopštili srpski pregovarači?

Beogradu je predlog izaslanika UN o "otimanju" 15 odsto teritorije apsolutno neprihvatljiv i nelegitiman. Priština je zadovoljna "uvodom" u punu nezavisnost. Razlike su "dijametralno suprotne". Nema dogovora.

Mnogo toga se promenilo od vremena pokušaja vojnog rešenja socijaliste kome danas daju jednogodišnji pomen i kasnijeg bombardovanja onih koji su ga u tome kratkotrajno ohrabrivali.

Poslednja etapa kosovskog zapleta, završni čin procesa dezintegracije Jugoslavije, odavno je samo fiktivno prepuštena Beogradu i Prištini. Ono što se zove međunarodna zajednica nikada nije krila da je moćni protektor i arbitar, a ne medijator.

To samo znači da kumanovski sporazum danas možemo da tumačimo kako god hoćemo – po jednima pobeda, po drugima poraz – ali isteklo je vreme u kome su nas ponešto pitali, nešto nam i nudili.

Kosovo je naše i nikada nećemo priznati njegovu nezavisnost, glasi odgovor političara koji smo zavetno upisali u Ustav. Ako sutra, voljom silnika, i ne bude naše, čekaćemo ako treba i 500 godina (!), poručuje jedan vladika. Da je Kosovo naše ispisuju i po tarabama.

Prenebregavaju se barem dve stvari: jedna, nema ni zemaljske ni nebeske pravde, jer zagovornici kosovske nezavisnosti posredno priznaju da krše međunarodno pravo pošto ovaj slučaj vode kao "presedan" i, druga, na tarabi može svašta da piše ali nije za upotrebu.

Što se ponuda ispod stola tiče, a znam da ih je bilo, rezolutno su odbačene. Niko nije hteo, želeo ili smeo da o tome pregovara. To što će nas jednog dana svakako obavestiti šta je nuđeno, danas je nevažno. Više nismo u igri. Od sada, pa nadalje, vode je Amerikanci i Rusi. Baš tako.

Kinezi će, procenjujem, biti uzdržani. Oni veto koriste kada se radi o Tajvanu. Svakako se neće usprotiviti zajedničkom stavu Evropske unije. EU jeste podeljena, ali Amerikanci računaju da će ispeglati razlike. Ostaje dakle Rusija.

Vašingtonu se žuri. Administracija bi da kosovski slučaj skine sa dnevnog reda do leta. Moskva se drži stava da ne treba brzati i da obe strane – Beograd i Priština – moraju da budu zadovoljne.

Amerikanci se žale da ih Rusi povodom Kosova "muče", ali ni u Kremlju još ne znaju kako će glasati u Savetu bezbednosti. Zaboravite šefa diplomatije ili njegovog pomoćnika koji je posetio Beograd. Odlučiće Vladimir Putin.

Rusi su pretnju vetom dosad koristili u farmaceutskim dozama. Veoma, veoma obazrivo. To što mi ovu opciju eksploatišemo gotovo euforično, lako može da ispadne još jedna u kolekciji naših zabluda.

Ukoliko se baćuška Vladimir, ponet utiskom koji je na Amerikance ostavio govorom u Minhenu, odluči na veto, onda predviđam da mu Vašington sprema zamku.

Albanci na Kosovu bi svakako bili nezadovoljni. Pretili bi nemiri kojima i nije neophodna žiška spolja. Ko bi onda bio kriv? Pa Rusi. Da nisu stavili veto, ne bi bilo komplikacija. Da su se barem uzdržali, sve bi išlo po američkom planu – podrazumeva se bez većih problema.

Velika je to igra. Rusi su, kladim se, svesni rizika. Otud pitanje da li su spremni da ga prihvate zarad male balkanske enklave u trenutku kada ne skrivaju svoje globalne ambicije.

Iako to skreće vodu sa srpske vodenice, pre će biti da će se Amerikanci i Rusi dogovoriti. Po recepturi kojom su nedavno trgovali rezolucijama Saveta bezbednosti oko Abhazije, odnosno Severne Koreje.

Šta nama preostaje kada se budu sporazumeli, verovatno početkom jeseni? Da ih ignorišemo? Da zapušimo kanale najvećem stranom investitoru u Srbiji – SAD? Da sprečimo ulazak kapitala ruskog Gasproma u privatizaciju NIS-a?

Sada, kada se farsično bečko pregovaranje ubacuje u anale i kada se sudbina Kosova kroji daleko, krajnje je vreme da se Srbija suoči sa životima svojih sunarodnika na Kosovu i onih koji bi se tamo vratili. Neka zvučim patetično, ali ova kriza tiče se pre svega njihove budućnosti.

Ne brinem za perspektivu srpskih lidera sa Kosova. Neke će ovakav ili onakav prekid haotičnog stanja direktno udariti po džepu, mada su se već snašli. I ne brinem se previše ni za političare u Beogradu koji su se, u trci za raspodelu fotelja, lako dogovorili da Kosovo stave na prvo mesto petočlane liste svojih načelnih prioriteta.

Želeo bih da čujem kako će pomoći i štititi Srbe na Kosmetu i one koji bi da se vrate u slučaju nezavisnosti. Da li će Beograd držati gard uvređene gospođice kao posle nezavisnosti Crne Gore? Šta će sa njima biti ako Kosovo i ne bude nezavisno?

Da se vratim na lingviste sa početka teksta. Kažu da od pomenutih 7.000 jezika, barem polovini preti nestanak. Prevedeno na situaciju ovde, svi su izgledi da će u granicama trenutnog teritorijalnog integriteta Srbije izumreti albanski. Neka srpski političari, "sa sve Ahtisarijem", obezbede da u granicama nekog budućeg suvereniteta Kosova ne izumre srpski.

"Dok god postoji mogućnost da se borimo, mi ćemo se boriti", obećava potpredsednik DS-a. Pitanje je prioriteta. Status, ili životi?