Zgrožen sam NATO ruševinama

Američki pesnik, esejista i prevodilac srpskog porekla Čarls Simić (1938), ovih dana je u žiži interesovanja: rođeni Beograđanin, došao je u naš grad posle 24 godine, povodom Beogradskog sajma knjiga i dva dela koja su upravo objavljena na srpskom jeziku: knjige eseja "I đavo je pesnik" (izdavač "Otkrovenje") i "Zastrašujući raj" (izdavač "Narodna knjiga"), obe u prevodu Vesne Roganović. Simić je u SAD emigrirao 1953. godine, prve pesme objavio je 1959, i od 1967. štampano mu je dvadeset zbirki poezije, sedam knjiga eseja, sećanja, i brojni prevodi drugih evropskih pesnika (francuskih, srpskih, hrvatskih, makedonskih i slovenačkih) na engleski, za koje je dobio brojne nagrade, uključujući Pulicerovu, Grifin i Mekartur feloušip. Čarls Simić je profesor emeritus na Univerzitetu u Nju Hempširu, na kojem predaje od 1973. godine.

INTERVJU

● Bili ste dete kada su Beograd bombardovali prvo Nemci pa onda saveznici. Posle više od pedeset godina ponovo je bombardovan: istorija se ponavlja. Da li ste strepeli od susreta sa novim ruševinama, koje još stoje?

– Video sam ih juče, video sam televiziju, i druge srušene zgrade. Mi smo se kao deca igrali u ruševinama, naravno. Bomba je 1941. godine pala na kuću preko puta Majke Jevrosime 3, i potpuno ju je srušila. Jedan dečko koji je bio moj vršnjak je tamo poginuo. Posle je bilo američko i englesko bombardovanje, 1945, i još više ruševina. Znate kako, za nas su te ruševine bile idealne, mi smo se pentrali po njima, a sada kad ih vidim – zgražavam se. Sad mi je stvarno strašno, pošto znam šta se dešava sa onima koji su pod njima.

Nekako mi je i onda bilo jasno da od bombardovanja najviše nevini stradaju, a oni koji treba da stradaju, u ovom slučaju bili su to Gestapo, Nemci, ne. Tako da nikad nisam imao iluziju o tome šta bombardovanje učini ljudima. Kad vidim ruševine, jeza me uhvati.

● Potpisali ste peticiju protiv rata u Iraku, pridruživši se uglednim piscima Amerike. Pokazalo se da su umetnici pobedili političare.

– Potpisao sam peticiju, i druge sam neke peticije potpisao, ali to, u stvari, ništa ne vredi. To je ono što čovek mora da uradi. To što smo mi napisali u peticiji i što smo rekli u intervjuima pre nego što je počelo, sve se to ostvarilo. Ali, i Vi znate kako je bilo u Srbiji, u Jugoslaviji, 1990. godine, 1989, koliko je pametnih stvari napisano, rečeno, koliko je ljudi sve predvidelo, sve gluposti koje su se desile, pa opet – ništa. U Americi je mnogo sveta reklo šta će biti, bile su mase na ulicama. I – ništa.

● Znači političari su jači… Onda više ne važi stara mudrost da je "istorija učiteljica života".

– Ma naravno da ne važi! Nikada ona to nije ni bila, niko nikada ništa ne nauči od istorije. Ništa! Evo, nekih pet do deset godina posle poraza Amerike u Vijetnamu izgledalo je da su nešto naučili, vojska i političari. A onda, sve su potpuno zaboravili, sve, i sada prave iste greške, i ulaze u iste nemoguće situacije. Na žalost, ništa ne nauče od istorije, i ona se ponavlja.

● Šta je ona za Vas lično? Ona se poigrala i sudbinom Vaše porodice?

– Za mene ona predstavlja i puno raznih drugih stvari, i umetnost, i manastire, i crkve, slike, tradiciju čovečanstva. Puno lepog. S druge strane, jednom sam i napisao: istorija je poput neke stare slepe žene koja me drži za ruku. Ja sam dete, i ona me vuče, ona je nešto mnogo veće nego što smo mi, i uvek nas iznenađuje nekom grozotom.

Sećate se kada je pao Berlinski zid, nekih šest meseci – možda i manje, pet minuta! – da će život da izgleda malo normalniji. Pošto sam cinik, mislio sam da će nekih 15 do 20 godina biti malo mira. Kako mira! Odmah je počelo u Jugoslaviji, pa u drugim mestima na svetu. U svakom slučaju, što se tiče pojedinca, istorija je obično jedna velika nesreća. Eto, šta nam dolazi od nje. Da nije bilo Hitlera i Staljina, mi bismo još sedeli u Majke Jevrosime 3. Moja majka je iz stare beogradske familije, ona da se pitala nikada ne bi otišla odavde. Moj otac, isto iz stare familije iz Kragujevca, bio je malo avanturista, on je voleo da ode i vidi svet, ali, sve u svemu, oni su samo jedni od miliona drugih ne samo na ovom prostoru za koje nije bilo uopšte potrebe da negde odu. Kada su ostarili, onda sam video baš tu tragediju. Zašto?

● Baš zato je u razgovoru sa Vama neizbežno pitanje o emigrantskoj sudbini: kolikog udela danas u njoj ima nostalgija?

– Ja sam bio suviše mlad da bih imao neku nostalgiju. Za njih ona jeste postojala, pored njih sam osetio tu tragediju, nostalgiju. To je čudna nostalgija jer su znali da kad bi se vratili to više ne bi bilo to, da su oni zbog kojih bi se vratili već umrli. To je nostalgija, i istovremeno znanje da to više ne može da se vrati.

● Vi ste u kući govorili srpski?

– Ma ne! To je isto priča. Moj otac je odlično govorio engleski, moj brat, sedam godina stariji, naučio je engleski vrlo brzo i insistirao je da se u kući govori samo engleski. I tako smo zbog Miće svi govorili engleski. Srpski se jedino govorio kada se majka naljuti na brata.

● Onda ste počeli da pišete poeziju na engleskom.

– Da.

● I opredelili se za fragmente iz života. Kada je inspiracija svakodnevni život, onda je tu poeziju najteže pisati.

– Za mene je pisanje o svakodnevici ispit poezije. Mi živimo u svakodnevici: recimo, ustanemo ujutru, pogledamo novine, televiziju, napolju je sunce ili kiša, sve je to naš život, kakav-takav. Meni je to uvek bilo interesantno, još kad sam bio mlad i smatram velikim momentom u mom životu kao pesnika trenutak u kojem sam sebi rekao: "Dobro, ako si stvarno pesnik, zašto ne napišeš pesmu o viljušci, ili o nožu, o kašici, o svojim cipelama?" I tako je počelo, i raširilo se na druge stvari.

● Da li je zato prozni iskaz glavna odlika Vaše poezije? A blaga ironija, katkad podsmeh, otkloni od banalnosti?

– Svi mi koji smo prošli kroz Drugi svetski rat prošli smo kroz jednu školu. Ja sada mogu da pišem o suncokretu, i o kojoj god temi hoću, uvek je ta druga stvarnost tu negde. Gledam prirodu, znate, živim u Nju Hempširu, gledam divan pejzaž, ali nekako uvek perverzno pomislim: možda nekog tamo, u onoj divnoj kući, gore na brdu, boli zub, i hoće da poludi, tako da je život, u stvari, i jedno i drugo. I to ga pravi takvim kakav jeste. Ja pišem poeziju olovkom, uzmem parče papira, i potpuno drugačije razmišljam nego kada pišem eseje.

● Sve je više pesnika koji čitaju ili govore svoju poeziju. Vi u tome imate veliko iskustvo. Da li se tako pridobijaju čitaoci?

– Čitanje poezije je vrlo popularno u Americi, to je stara američka tradicija i nema univerziteta ili manjeg ili većeg grada koji nema programe poseta pesnika koji čitaju svoju poeziju. Pesnici rade to da bi zaradili novac, a sve može da bude vrlo lepo i interesantno.

● Ipak, mali su tiraži zbirki poezije…

– Kako da Vam kažem, oni jesu mali a i nekako nisu. Moji izdavači moje knjige drže u štampi dosta godina, iako za deset godina prodaju negde oko 15 hiljada primeraka, što nije mnogo ako poredite sa prozom. Ali, čitaoci poezije su vrlo verni čitaoci, tako da nekako… imam osećaj da mnogo ljudi znaju ko sam ja. Moje su pesme u udžbenicima pa ih deca čitaju u školi, tako da i pored malih tiraža ljudi znaju. I ne samo za mene, nego i za druge pesnike. A američka poezija koja se piše unazad dve do tri decenije vrlo je interesantna, i nije više odvojena od onoga što se dešava u poeziji u Kini, Južnoj Americi, u Istočnoj Evropi… Mislim, svi znaju šta Poljaci pišu, šta Česi pišu, zna se šta pišu i neki srpski pesnici, rumunski, grčki... Postoji osećanje internacionalnog u literaturi.

● Vi ste mnogo doprineli tome: prevodili ste, i prevodite mnoge evropske pisce na engleski. Drag Vam je Tomaž Šalamun, preveli ste Popu, Novicu Tadića, pre izvesnog vremena i poeziju Radmile Lazić. Kako se bira pisac za prevođenje?

– Tako što morate da volite tog pesnika. Kada pročitam neku pesmu Novice Tadića, prosto mi dođe da kažem: "Uf, što se ja nisam toga setio! Što ja nisam ovakvu pesmu napisao." I to je uvek tako. Kad sam prvi put čitao Vaska Popu, rekao sam: "Što je ovo lepo! Što se ja toga nisam setio." I uvek kažem "moram ovo da prevedem, da pokažem mojim prijateljima Amerikancima kako je lepo".

● A ti američki prijatelji pesnici bili bi i glavni gosti Vašeg restorana koji biste, kako ste jednom rekli, otvorili sa kolegom Markom Strendom?

– O, da, Strend i ja smo jednom razmatrajući kako da živimo, došli na ideju da otvorimo restoran u Kaliforniji, a kelneri bi bili naši prijatelji pesnici. Hrana, zna se, mediteranska, kombinacija grčko-italijansko-španska, da, to je onda bila naša fantazija. Oko restorana, ipak, ima suviše posla.

● A koju biste poeziju "servirali"?

– Ne, ne, ne! Poezija bi bila samo u tanjiru. I vino bi bilo poezija. Muzika – neki mali fini džez pijano. Na obali San Franciska ima divnih malih mesta, izabrali bismo neko gde vetar duva, gde lišće pravi muziku, gde je more muzika… Ja volim da kuvam, Mark voli da kuva, pa je problem rešen.

● Kako bi se restoran zvao?

– E, to je teško pitanje. A taj restoran nikada ne bi bio otvoren jer bismo Strend i ja proveli idućih dvadeset godina svađajući se oko toga kako da ga nazovemo.